Beskrajni greh

Nisu sve promene dobre.

Ili, ipak jesu?

I onda kada to nisu, kada to nije korak ka boljem.

Promena je posledica neizbežnog kretanja.

Ne stoji ništa.

Nikada.

Ako je nešto neizbežno, pa i kada je to trenutno loše, da li je u stvari dobro,

jer je samo deo ciklusa beskonačnog? Ono što ga čini dobrim je da ne prekida

i ne zaustavlja beskonačnost, čiji je neophodni deo kao i dobro.

- Da ja nisam umro ne bi se rodila moja bela pčela.

- Ne, da ti nisi rođen, ne bi se rodila tvoja bela pčela.

- Da, to i kažem: da nisam umro ne bih ni bio rođen -  izgovori Serafim,

dok je svojim krilima kružio iznad usnule glave svog predaka Gabrijela.

Gabrijel je bio u dubokom snu.

Zaspao je na kauču u zamračenoj dnevnoj sobi.

Promenjiva svetlost televizijskog ekrana, od blještave do jedva vidne,

crtala je senke koje je njegovo telo stvaralo na zidu.

Na stolu pored kauča umirala je presita pepeljara,

s jednim dotrajalim pikavcem oslonjenim na njen obod.

Na mobilnom je alarm odbrojavao trenutke do nasilnog buđenja.

Gabrijel je tek tad počeo da sanja.

Do tog časa samo je mirno spavao.

Prvi oblici jutarnjeg sna trzali su njegovo telo

i ubrzano vrteli oči ispod zatvorenih kapaka.

Mali je naš svet.

Mali su naši problemi i naše želje.

Mali smo i mi.

Otkud onda hrabrost da umislimo da smo bitni ikom, ikada, izašta?

Možda, baš usled te beskonacnosti, koju nikad nećemo pojmiti.

Inače, kako bismo projektovali sopstvena pitanja

mada jesu neophodna, ali i nerazumna spram te nedokučive beskonačnosti?

Čak i u matematici bi se to uzimalo za zanemarljivu vrednost.

Ali, mi ne možemo ukoliko sebe, bez ikakvog opravdanja,

ne smestimo u tu beskonačnost.

Gabrijela je trznuo već prvi, tihi, odziv alarma sa mobilnog,

koji se pojačavao prijatno sve jače i jače.

Okrenuo se i zaustavo alarm, s mišlju da je spreman da ustane.

Samo se za čas, okrenuo suprotno njemu,

ka zidu koji je pritiskao kauč.

Tu je započeo kraj

i započeo početak.

Suprotno smislu oprečnosti ta dva pojma,

da oni istovremeno mogu imati samo vrednosti sa dva različita kraja.

Počeo je da sanja početak svog kraja.

Uplašen s početka,

u samom snu,

da ima svest da otpertlava svoj kraj,

pa makar i u snu koga on još uvek nije svestan da nije zbilja,

trzao se još jače spram početka.

Sanjao je svoju smrt.

Jezivo.

Samo kao pomisao.

Međutim, njemu se ukazala kao rešenje.

U svom svesnom životu nikada nije uspevao sam da pronađe rešenje.

Ako ga je i bilo, padalo je spasonosno s neba,

kao lutrija.

On nije uticao voljno na njega.

Rešenje, koje se tada ukazivalo,

bilo je spasonosna blagodet.

Nije više bilo grešaka koje je činio svakodnevno.

Njegova slabost pretvorila se u cilj.

Umirao je srećan, sa već ispeglanim i oprošteim greškama,

bez mogućnosti da ih ponovi ili načini novim.

Nerazumevanje, čak i od najbližih,

plavilo ga je buično i rađalo beskrajni nemir u  njegovoj skromnoj duši.

Blagodet, koju je Sokratova odbrana pružala u toj maloj smrti,

činila je beskonačnost razumnom.

Probudio se dockan.

Gabrijel, tek toliko da shvati da samo treba da se okrene ka zidu,

koji je beskonačno pritiskao kauč. 

ОдговориПроследи Додајте реакцију