Bele noći (Cuker)

- Sladak si.

- Znam, to mi kaže i doktor. Sav sam od šećera.

- Mada si mator.

- E, na to me žena podseća. Kaže samo ležiš matora drtino.

- A je l ti i kosa bela od šećera?

- Nee, bela je od belih noći.

- A šta su to bele noći čiko?

- Milice draga, bele noći su noći bez sumraka, ali i bez svanuća.

- Ništa mi nije jasno, to si sad izmislio.

- Nisam Milice, sad sam izmislio gumene bombone.

- A gde su ti?

- Evo, u ruci.

- Ne verujem ti.

- Evo, pogledaj - raširi dlan.

- Vidi stvarno. Mala ti je ruka. Ispašće ti.

- Hoćeš li da mi pomogneš, da ih pričuvaš? Da mi ne ispadnu. Da ih ne izgubim.

- Pa dobro, kad si navalio. Uzeću ti ove tri, a ove dve mogu i da ostanu u ruci.

One neće ispasti. Ali pazi! Čuvaj ih!

Stvarno uze samo tri gumene bombone sa njegovog dlana,

a dve ostavi i veselo odskakuta ka mami i tati.

- Vidi ti nju - Miličina majka obrati se mužu, smejući se.

- Svaki dan od komšije Laloša dobija bombone i svaki dan to obavi uz drugačiju priču.

Juče ga je pitala da li je on čika koji popravlja lift.

Rekao joj je da nije i da on ne zna da popravi lift.

Rekla mu je da otac njenog druga iz vrtića zna i kada bi mu odnela koju bombonu,

možda bi ubedio tatu da ga popravi, pa mi do sedmog ne bismo morali uz stepenice.

U ponedeljak mu je rekla da joj je u nedelju bio rođendan i da sam joj pravila tortu.

Da je torta bila lepa, ali da na njoj nije bilo njenih omiljenih bombona.

Još mu svaki put kaže da ih uzima samo za svaki slučaj,

a da će ona pokušati što više da ih sačuva.

- Milica! Opasnica, ume li makar se zahvali komšiji?

- Ume, naravno, ali ona kaže da treba on njoj da se zahvali,

jer ona njemu čuva bombone da ih ne izgubi.

Miličin otac se zacenu od smeha, mahnuše komšiji Lalošu i odoše ka vrtiću.

Nedeljno veče bilo je smušeno. Nit je smrklo, nit krenulo da svanjava.

Magla je prikrila klupe u parku poput bele noći.

Svetlost kandelabera prelamala se i odbijala od nebesa.

Beli golub prhnuo je s grane velike lipe iznad klupe i sleteo na Lalošev šešir.

Nije se ni pomerio. Mantalo mu se i bilo mu je muka.

Drhtao je, mada je napolju bilo prijatnih 12 stepeni.

Usporenim pokretima, koji nisu odavali paniku koju je merio njegov damar,

muljao je po džepovima tražeći nešto.

Nije imao snage ni da ustane sa klupe.

Polegao je ko da je pijan.

Kapci su mu otežali i kroz magljivi pogled ugledao je malena Miličina stopala.

- Šta ti je čiko, jesi li to pao?

- Nisam ja dušo, pao mi je šećer.

- Šta to znači čiko?

- Da neću biti dobro ako brzo ne pojedem nešto slatko.

- Pa što ne uzmeš gumene bombone? One su baš slatke.

- Hteo sam, ali ih izgleda nemam više.

Nije mi jasno kako sam zaboravio da ih kupim. Izvini.

Milica skinu ranac sa leđa i izvadi svežanj pun gumenih bombona i dade mu.

Komšija Laloš proguta nekoliko i već nakon par minuta bi mu bolje.

Začuđen otkud Milici toliko bombona upita je:

- Milice draga, pa otkud tebi toliko bombona?

- Pa od tebe čiko, jesam li rekla da ću da ti ih čuvam?