Lane (Nemir bez cilja)

Život se poigra sa sudbinama koje slute velika očekivanja. Slute ili priželjkuju. Čovek takve kobi ne može dosegnuti gordost satisfakcije. Večito nezadovoljan, preispituje da li je taj njegov život bio izbor ili splet okolnost.

I, šta bi bilo kad bi bilo ili da je drugačije bilo.

Kad si, ko što govoraše Lane, rođen na cilju, nemaš tih muka. Ima drugih, ali tih ne.

***

Desilo se. Da li je to bio izbor ili splet okolnosti?

Izbor sreće, damara ili samo racija?

Ako nam se izbor i ponudi, imamo li svest čime ga to biramo? Kada biramo koliko se identiteta bori u nama za odabir?

U kom organu caruje presto sa kojeg se komanduje izborom: mozak, srce, pluća, želudac ili možda guzica?

Ili toga nema u našim organima, već se lomi i sudara po našem organizmu, te nekad izleti bez smislene potvrde racija?

Čoek vodi više računa o guzici nego o glavi.

Logično.

Glava preživljava sve i da o njoj ne vodiš računa. U jadnom obliku, ali potpuno živa. Da bi guza preživela ne treba mnogo, al treba stalno. Čovek uplašen tom permanentnom gladi guzice sve svoje vođenje računa svodi na nju.

Mozak, ako mu ne činiš i ne udovoljavaš ičim što bi ga razvilo, on ne mari, opstaje, funkcioniše, svede svoje komandovanje na egzistencijalno, na vitalne funkcije: dišeš, odaš, srce kuca i sve to bez tvog svesnog.

Guza ište manu ...ranu i vodu...da se isere, ispiša...svakodnevno...nema oš neš...udovoljavaš.

A mozak? Ne kaže da si nepismen, neobrazovan i glup i da išta ište da popuni te rupe.

***

E sad, kad si rođen na cilju, oslobođen velikih ili bilo kakvih očekivanja, nemir koji se u tebi rađa nije sopstveni, već samo nezadovoljstvo gladne publike.