Ljubav brža od vremena

Kad uistinu i potpuno voliš ženu, zaljubljuješ se svakodnevno

u promenu koju ona zadobija vremenom.

Mada postoje jasni uzusi o lepoti žene, koji podrazumevaju izraz

u njenom dobu kada iz pupoljka prelazi u cvet,

ni pre ni kasnije, kada iskreno voliš ženu, svaka njena promena

koje su učinile godine i okolnosti: rađanja, načina života,

rabljenja sopstvenog tela, starosti...

uistinu osećaš uzbuđenje kada je takvu i u tom trenutku

pogledaš ili samo zamisliš.

Ja sam, dakle, imao sreće.

Moj pojam idealne lepote kretao se po traci paralelno sa njenim starenjem.

I dalje uživam dok je gledam, krišom dok se presvlači,

pokušavajući da prikrije od mene bilo koji nedostatak,

verujući da uopšte on postoji u odnosu na siluetu mladosti.

Ne zna i ne sluti,

da ta idealna senka mladosti više nije u rakusu mog libida.

Ceo naš život posvećujemo čuvanju.

Pokušavamo da sačuvamo stvari, sećanja, mir, svoje drage, sebe

i vreme.

Posebno vreme.

Naša nedokučiva misao je kako da sačuvamo vreme,

da ga zaustavimo ili ga imamo na pretek zauvek.

Kada nam je bilo lepo, kada smo bili bezbrižni,

dok uživamo u trenutku ili tek planiramo sreću:

vreme prošlo, sadašnje, buduće.

Međutim ono ne prepoznaje taj pojam.

Vreme nikako ne uspeva da se sačuva.

Curi svakim trenom i ma kako verovali

u ponavljanje kruga sopstvenih kosmosa,

u toku naših malih života ono otiče nepovratno.

Čuvajući sopstveni mir trudimo se da o tome ne mislimo.

Ipak, katkad, poput prohladnog zefira zadrhti trag te brige u nama.

Tada, kao lek, vreme koje klizi zajedno sa nama

šapće nam da ga samo ljubav može zaustaviti.