Kao čaša od stakla (Guzina trava)

Pogledale su se u oči, koje su do tog jutra plutale u moru suza,

osmehnule se jedna drugoj i to je bio znak da istovremeno podignu čaše u vis i razbiju o pod.

Na stolu je bilo poređano sve što se moglo razbiti,

mada su obećanje dale samo staklu: par različitih čaša od dva deci, četiri tanjira,

činija za salatu, dve šolje za čaj, tri za kafu, četiri rakijske čaše, čak i mali keramički solijer.

Iz preostale dve rakijske čaše pijuckale su lagano domaću,

koju je Lela donela od komšike Marije i kako bi je ispile uzimale sledeće predmete sa stola.

Bez žurbe, po utvrđenom ritualu, podizale ih usporeno iznad glava i naglo bacale o pod.

***

Primio ga je načelnik odeljenja beogradskog porodilišta u svojoj kancelariji.

Sedeo je za stolom spuštenih ramena. Bilo mu je jasno da nije dobro.

Doktor Tasovac, inače veseo i duhovit čovek, teškom mukom je podizao glavu od stola

ne bi li ga pogledao. U njegovim očima samo smrtna ozbiljnost i trun vapaja.

Jedva je otvorio usta, pa ipak zapovedno mu izgovorio:

- Dete ne možemo spasiti, spasavajte ženu čoveče!

Nije spavala danima, nije se odvajala od postelje, sve dok joj nisu zabranili da ulazi u njegovi sobu,

da ne bi naudila njegovom krhkom zdravlju još kakvim gripom spolja.

Ubeđivali su je da ona ne može pomoći, da ide da se odmori

i da oni vode računa koliko je to moguće.

Beba je teško disala.

Muško čeljade.

Toliko je bio mršav da su mu infuziju davali kroz petu.

Kosila ga je rezusna žutica i zbog njihovih različitih rezusnih faktora i antitela,

nije smela da ga doji.

Premorena, bila je toliko mršava da je mogla da se smesti pored njega u dečiji krevetac.

U skoro nesvesnom stanju Buje ju je odneo do kola i odvezao kući u Kovin.

Morao je da radi, a s njom je sve vreme bila komšinica Lela.

Lela je bila žena izuzetno niskog rasta, ali otresita i snažnog karakteta poput velikih vojskovođa.

Nije joj dala da klone duhom.

- Ustani ženo božija, kafa je gotova. Nema ništa od očajavanja, nego ajde pričaj mi.

Kako je, šta je najveći problem?

Volela je Lelu i mada bez volje pridiže se i sede za kuhinjski sto.

- Lela, ništa se u njemu ne zadržava, čak ni infuzija,

proliv ne prestaje i kopni svakim trenom, pitanje je dana.

- Čekaj me tu, ne mrdaj!

Lela otrča do komšinice Marije, Mađarice, do sprata iznad

i vrati se zadihana sa platnenom vrećicom.

- Poslušaj me, ovo je Guzina trava. 

Objasniću ti kako se pravi čaj od nje.

I nosi!

- Ali Lela, oni mi više ne daju ni da uđem kod njega.

- Ne budali, nosi, ne možeš ništa da izgubiš.

Sama si rekla da te doktorka Tolpa obožava, snaći ćeš se.

Doktorka Tolpa nije mogla da je uvede na odeljenje,

ali joj je krišom ispred klinike dala lekarski mantil.

Danima se presvlačila i tobože kao doktorka ulazila

na odeljenje i davala mu kap po kap čaja.

Kao nova doletela je do Lele i glasno s vrata viknula:

- Sipaj i po rakiju uz kafu.  Lela, čaj je čudo, oporavlja se, napreduje,

čak sam krišom počela i da ga dojim.

Kada su me uhvatili, zamalo skandal.

Međutim, kada je doktor Tasovac čuo da ga dojim već dve nedelje

i video rezultate, naredio im je da me puste da nastavim,

da će biti sve u redu,

ali da mora biti pod strogim nadzorom dok ne napuni godinu dana.

Lela je naškiljila na jedno oko dok je podizala čašicu rakije u zdravlje Lalovo,

ispila je na iskap i tresnula od zid kuhinje.

Buba se štrecnu i upita je šta joj bi.

- Šta šta mi bi... kad napuni godinu razbićemo sve što je od stakla!

***

Zaštitnik moreplovaca pošto je završio bdenje na svoj sveti dan,

poveo je na njeno more.

Nisam bio tu i nisam pronašao Guzinu travu za njenu boljku.

Ja sam samo sin.

Slab, kao čaša od stakla.

Samo majka ima dar i snagu vaskrsenja.

Svaka majka učiniće sve što je moguće za svoje dete.

Moja Bubica učinila je i nemoguće.

Za to nije bila moguća mala cena.

Ta mrvica koja je meni održala život, nju je izmučila.

Nijednog trena se nije žalila niti pokajala.

Čuvala je u naručju našu kuću i naše ime.

I mi sada Bogu se molimo da je ne iznevrimo.

Nek joj je mirno nebo.