Osmeh ispod kamena

Jebi ga, život je stvarno reka.

Bez povratka.

Ni najbližim mogućim trenom ne moš se smočiti u istoj vodi. A tako računamo na to. Nadamo se da je taj tok kružni i da su njegovi prečnici tako mali da nam se mogu ponoviti u istom obliku više puta u toku života. Mislimo o tačkama koje su nas činile srećnim i oslanjamo se s nadom na tu mogućnost da će se ponoviti u istom obliku, jednom, možda čak i veličanstvenijem. Verujemo da naše vreme tek dolazi i da ćemo tek ponovo provoditi srećne dane sa ljudima koje volimo i koji nas čine srećnim.

A nećemo.

Ništa se ne ponavlja.

Ako se neki događaj ili okolnosti poklope čak i potpuno kao u minulim danima, to nije ništa.

Najbolja imitacija slučaja samo verno crta scenu, dok naša duša nije u stanju da ponovi isti ukus osećanja. Vreme ga je promenilo, a opet tako smo računali na deža vi.

***

Moj Kum je otišao sa osmehom.

Onim njegovim, koji ne emituje samo sreću već i neku vrcavu tajnu, neko znanje veće od svih naših. Rekao bih miran, mada to nikako ne znam, bez stresa nedostatka vremena da je nešto zaboravio.

Nisam mu verovao ni jednog trena da će otići.

I sada bežim od te misli koja mi šapće s vremena na vreme da on nije više tu i da sam to zaboravio koliko juče, ushićen trenutnom srećom i već prvom mišlju da je s njim što pre podelim.

Ja nemam snage da se suočim sa tim kamenčićima koji mi udaraju u noge dok uporno gazim svoju reku uzvodno. Samo se krijem sklupčan u toj vodi držeći se za najveći kamen, da me reka ne odnese. Zadržavam dah misleći da mogu večno, dok balonnčići vazduha klize iz mojih nozdrva ka površini. U jednom od njih on mi se opet smeje osmehom koji zna sve što ja nikad neću znati.