Mala sfera i cvet zla

Kotrljala se nepreglednom pustinjom, bez ikakvog repera koji bi joj ukazao na pređeni put.

Činilo joj se da se valja u mestu. Jara u vazduhu krivila je magloviti horizont.

Nije bilo ničeg, samo beskrajna zrna peska. Što se više kotrljala bilo je toplije,

vazduh je postajao suvlji i uprkos umoru, slika ispred postajala je čista i jasnija.

Daleko ispred sebe jednoličnu peščanu boju probila je jedva primetna zelenkasta mrlja.

Samo jedan trun naspram monotonog ništavila postao je reper

i bez kušanja volje usmerio je putanju ka njemu poput gravitacije crne rupe.

Kotrljala se brže, sada kad sluti cilj, pa ipak dugo je delovalo da mu se ne približava.

Tek pošto se iscrpela krajnje, ta zelenkasta mrlja ukazala se kao čudni cvet, pognutih latica.

Prišla mu je blizu, stala ispred njega.

Cvet je podigao svoju glavu sa crvenim laticama i upitao:

- Ko si ti?

- Ja sam sfera.

- Otkud ti ovde, usred pustinje?

- Ni ne znam, kotrljala sam se samo.

- Kako si lepa i pravilna.

- Nisam bila takva kada sam krenula. Ja sam u stvari jedan običan kamen.

- Kako to?

- Pa eto, krenula sam tako iz grupe koja je nastala krunjenjem visoke Istočne stene,

kao veliki nezgrapni kamen. Ostalo kamenje zameralo mi je stalno što sam tako nepravilna.

Te, što nisi neka ujednačena prizma, još bolje baš kocka, ili piramida, valjak...?

Po njihovoj želji, krunila sam se pomalo usput, ne bih li ih sve zadivila.

Kruneći se tako, ovako sam ispala. Mislila sam, sada je sve u redu, ispunila sam želju svima.

Ali, vraga, niko od njih nije bio zadovoljan u šta sam se pretvorila, mada sam idealna sfera.

Od tada lutam ovom pustinjom nadajući se da ću makar nekom biti po volji.

- Lepa si, ne brini, al imam jedu molbu za tebe.

Pustinja je teška i monotona.

Valjda me i zato rodila, ne bih li je imalo oplemenila.

Ali ja venem i ne mogu opstati bez vode.

Imaš li je ti, zeru makar?

Sfera se uozbilji i stisnu najviše što je mogla

i iz nje iscuri par kapi čiste vode pravo na cvet.

Cvet ih upi i podiže se kao nov, a sfera se iskruni do kraja i utonu u gomilu peska.

Pomisli, pa neka, ionako sama bez cilja i smisla, učinih makar malo dobrog.

Promeškolji svoja rasuta zrna i oseti nelagodu.

Ostala zrna pustinje graknuše u glas:

- Polako malena, šta se sada širiš?

- Ali ja sam...

- Znamo, znamo, sfera ili grumen koji ne bi po volji bližnjih...

umislila da čini dobro cvetu zla, a šta misliš otkud svi mi?

Svojim poslednjim naporim da okupi sva svoja suva zrna,

zagleda se ispod prelepog cveta u njegovov koren,

koji je goreo na vratima ponora.