36 pravednika uzalud

Kažu mi deca, gušeći se od smeha, da u trenu kada me san konačno savlada u popodnevnim satima,

otromboljenog na ugaonoj ispred TV-a ili dok šta čitam, trznem nogama snažno.

Po tom pokretu znaju da sam konačno zahrkao i pre nego što ispustim iz ruku daljinski ili knjigu.

Pa, eto, umesto poslednjeg trzaja, poslednja priča...

***

Prestao sam da pišem one večeri kada se zgusnula tmina oko mojih misli

i više nisam prepoznavao slova kojima bih krojio reči da iskažu taj jad.

Pokušavao sam, istina, i nakon toga da beležim štošta, ali iz tih slova nastajale su reči

i rečenice koje nisu bile ni na tragu mojih misli.

Mučio sam se i nisam shvatao kako mi se to desilo. Moje misli i dalje su bile jasne

i britkim pitanjima igrale su odgovore, međutim nisam nalazio slova za njih.

Varao sam. Ne pišući. Razgovarao sam dugo i bolno sa ljudima,

pa i tada nikome nije bilo shvatljivo o čemu ja to pričam.

Sve više proganjalo me to stanje.

Bio sam opsednut mislima koje nisam uspevao da podelim.

One su plovile po mojoj glavi, sudarale se između sebe

i ostajale večno zatvorene mojom nemoći.

Posle izvesnog vremena očaj nije više tražio moć da ih mogu zapisati ili saopštiti,

već da me napuste i oslobode. Molio sam se za trenutke bez misli, stvarao nesnosnu buku,

ronio u kadi punoj vode, stiskao šakama uši dok ne pocrvene i stezao krpe oko očiju,

navlačio vunene rukavice usred leta, stezao štipaljkom nos, gurao jezik iza resice,

ne bih li umrtvio sva svoja čula i opstao bez ijedne misli makar čas.

***

Gurao sam ćutke korake između novih zgrada,

spuštene glave do ključnih kostiju, poluotvorenih očiju.

Razbacane svuda okolo bez jasnog oblika i pravila jedva da su ostavljale prostor ulicama.

Uski kolovozi gomilali su automoble koji su preteći raznosili pešake na još uže trotoare.

Teško su se mimoilazili i automobili i pešaci. Nije bilo vazduha, disao sam sve teže.

Moja stara lekovita putanja promenjena do neprepoznatljivosti nije davala rezultata.

Nije bilo očekivanog mira za kojim sam pošao hodati.

Mislio sam da je to zbog haotičnog okruženja i uporno sam tražio stazu

zapisanu u krhkom sećanju, u senci visokih lipa, široku i tihu.

Njom sam koračao sporo udahom punih pluća, bez prolaznika i automobila.

Mirisale su lipe već početkom juna i kasno prolećno sunce tek je nežno

krzalo vazduh iznad kamenih kocki ulice.

Mada sam koračao dugo nisam nailazio ni na šta nalik ulici lipa.

Nizali su se uzani kanjoni oivičeni zgradama bez imalo međuprostora i zelenila.

Icrpljen od nepreglednog lavirinta sa malim tragovima neba spustio sam se do svoje zgrade.

Ispred nje je još uvek leškarilo parče travnjaka sa dve stare drvene klupe.

To maleno parče oaze, od nasrtaja temelja novih objekata,

zaštitile su dve stare zgrade koje su sa mojom činile blok,

te se od njega nije moglo napraviti gradilište a da se makar jedna od ove tri zgrade ne poruši.

Dotle još nije došlo i ja sedoh na klupu bližu svojoj zgradi.

Na njenom sedištu i dalje su postojale sve daske,

dok je klupa naspram nje bila krezuba i na naslonu i na sedalu.

Na njoj je sedeo čovek, stariji nekih desetak godina od mene.

Raširio je ruke po naslonu oslanjajući šake o krajeve klupe

i prućio noge koliko je mogao te mu je celo telo bilo poput nekog zarotiranog krsta.

Glavu je zabacio iza naslona klupe i kao da je zatvorenih očiju prizivao prve kapi kiše.

Ćutao sam i sedeo s namerom da odmorim načas

do ulaska među četiri zida od kojih sam pobegao uzalud.

Nije ni imalo smisla započinjati razgovor kada već dugo niko ne razume šta govorim.

Postajalo mi je neudobno.

Stare kosti i stare drvene daske žuljale su se međusobno.

Vrteo sam se ne bih li pronašao umirujući položaj.

Kako mi nikako nije uspevalo glasno progunđah:

- E moj Lale nisi više nizašta.

- Nemojte tako komšija, dobro se Vi držite - progovori usnuli cimer s klupe naspram mene.

- Sećam se kada ste došli u našu zgradu

i mogu da Vas pohvalim, niste se mnogo promenili.

Već zaustih svoju kuknjavu o proteklih trideset godina i zaustavi me misao:

- Pa ovaj čovek razume šta ja to govorim.

- Vi ste čuli šta ja rekoh? - upitah ga.

- Da gospodine.

- I razumeli?

- Naravno, znam da Vas to čudi, ali ja i sedim ovde čekajući Vas.

Ne kišu.

Tu sam da Vam saopštim dijagnozu.

Ko zna, ako je budete svesni, možda Vam to može i pomoći.

- Stvarno? Kako to mislite?

- Pa ovako: mada ste nezadovoljni svim i svačim, pogotovu sobom,

Vi ipak držite da ste dobar čovek. A opet i sa takvim mišljenjem o sebi Vas izjeda savest.

Muči Vas jako, a da niste ni sigurni zašto.

Za tu muku postoje samo dva recepta.

Savest muči slabe.

Ne dobre.

Ona Vam ne može biti alibi da ste dobri.

Pogledajte jake. Oni nemaju taj problem.

Međutim, to nije lek za Vas.

Da ikako možete Vi biste već bili jaki.

- Kako god se slabom čoveku činilo da je teško biti jak drugi recept je još teži.

Budite skromni istinski toliko da možete zaviriti u svoj bezdan

bez straha i oslobodite svoje grehe zbog kojih Vas progoni savest.

Kratko sam se zahvalio gospodinu, mada mi bi jasno da su oba recepta varka.

Trik.

Oksimoron.

Slab je slab baš zato što nije jak.

Skočiti u sopstveni bezdan može samo jak čovek.

Svestan da izlaz iz tog lavirinta za mene ne postoji,

bez zadržavanja popeo sam se do stana,

spreman na svoja četiri ćutljiva zida,

beležeći sopstveni recept:

ne čitam

ne pišem

ne mislim

konačno srećan