Slepa okretnica

Mada sve ređe idem u grad u kojem sam odrastao

još pamtim svaki detalj putovanja do njega.

Uvek me je čikalo to da iako idem istom džadom,

vožnja do tamo i nazad u meni slika dva sasvim različita puta.

Oči beleže krivinu u levo kao krivinu u desno u suprotnom smeru

i cela putanja preslikava se kao u ogledalu.

Mali košarkaski teren, u naselju s desne strane puta, pre krivine ulevo,

upadljivo mi se nameće u vidnom polju dok idem ka tamo.

Dok, u povratku istim putem, put vijuga kontra udesno

i teren u rupi pored puta levo ostaje nevidljiv.

Moj mozak jasno beleži da su to dva potpuno različita puta.

Postoje li okretnice u životu, pre konačnog odredišta,

kada putanjom koja nas logično uvek vodi napred do samog kraja,

krenemo istom trasom ali u suprotnom smeru?

I ako nam je blisko da ih sigurno ima, možemo li ih prepoznati?

Zastali smo. To uviđamo lako.

Nešto nas je prenulo i zakopalo tabane u tlo.

Taj udar koji nas izbacuje iz ravnoteže, kada savladamo i nastavimo,

neprimetno vraća nas suprotnim smerom, a da toga nismo svesni,

već umišljamo da i dalje koračamo napred.

Stižemo li mi onda svi svojim putem do kraja svoje putanje

ili je nekima od nas kraj na samom početku?