Bakin kolač

Nisam više ni siguran da se sećam nekadašnjeg paradajiza. Oblika da i boje, ali da li moja nepca pamte taj čudesni ukus, ni ne znam. Prošlo je mnogo vremena od kada ga više nema. Umem da prepoznam kada probam ove koji se danas nude, da to nije to, ni nalik, ali da li bih mogao da prizovem nekadašnju aromu, mogu samo da nagađam.

Rajska slatkoća dolazila je iz voćke oblika zgužvane sfere. Što nepravilnijeg oblika, poput nevešto oblikovane grudve snega, ukus je bio intezivniji.

Taj nesavršeni oblik smetao je velikim svetskim trgovcima. Te ne mogu ga lako pakovati, jer se tako nepravilan gurka u modlama gajbica, te nije svaki isti, pa iska da se bira, nije lep za slikanje i reklamiranje, te bi bilo najbolje da se oblik standarizuje, kao uostalom što je njihov, ako ga želimo i njima prodavati.

Uz pomoć kalema ili GMO vradžbina izniklo je seme čiji je rezultat bio baš po toj meri. Svaki isti. Boje, oblika, čak i savršene peteljke na vrhu. Pelcer nam je prosleđen i mi smo ga oberučke prihvatili kao napredak.

Nije prošlo mnogo vremena kako smo shvatili da je novi paradajiz izvrstan foto-model, al' da se jesti ne može. Kora tvrda, guli se ko^ narandža, a ukus pokvašenog opanka.

Nakon toga bilo je pokušaja restarta, al' staro seme nije preživelo. Surogat je nešto povratio: oblik i boju, pa lečka i ukus, ali ni toliko da se može reći da liči.

U ovo vreme vizuelnih komunikacija, prestiž je nahraniti oko, dok su sva ostala čula zanemarena. Kulinarstvo, uopšte, prolazi kroz tu fazu, pa nam i tanjiri koje serviraju majstori kuhinje više izgledaju kao da su za zid, nego za jelo.

To je samo faza i mi ćemo u jednom trenu ponovo biti žedni da napojimo i ostala čula, bauljajući po starim ambarima sećanja, tražeći drevni recept za to.

Živeći u veku imitacije, sitost koja nas preliva opštim (globalnim) struže rupu gladi za posebnim. Jasno je to nama sve više dok gledamo sa strane. Ništa više nije kvaliteta kojeg je bilo, nego, eto, samo liči.

Uostalom, kao i mi, koji samo ličimo na svoje roditelje.