Zlatarski sir

Cela planina poznata je po njemu. Nije on lokalni, gradski, poput slasnih blizanaca pljevaljskog i sjeničkog, već celoplaninski.

Sve planinke na ovoj gori, bogatoj imenom, šumom i livadama, vodom i suncem, divljim životinjama i pitomim ljudima, neguju sir po sličnom receptu.

U kolibu, u kojoj se on sprema i pažljivo čeka da dozri ko čeljade, ulazi samo imenovana planinka, vezane marame, belih ruku i čiste duše. Mada se sve krave poslužuju iz iste apoteke zlatarskog bilja, čista duša je presudni trag za vrhunski recept.

Baš takav je bio Baka Stanin.

Baš takva je bila Baka Stana.

Čudesni ukus sira koji je ona pravila, nije se mogao samo jesti, gutati. Kao vrhunsko vino, on je iskao degustaciju. Zadržati ga tren jezikom, na sred nepca i pustiti da krene da se stapa s njim, mađijalo je sva čula u nama. Bilo ga je na pretek, ali je nama bio najslađi ako bismo uspeli, kradom, da se ušunjamo u kolibu i štrpnemo zalogaj direktno iz čabrice.

Danas zlatarskog ima svuda. Donose ga u grad u plastičnim kanticama. Dobar, ali kao da mu usput izbledi deo zlatnog traga do Beograda.

Tamo, na brdu, ima poseban ukus, koji se nikako ne može potpuno sačuvati za nas novograđane. Pa i tamo, kada ga probam i kada je najbolji, a setim se Baka Staninog, nespretno mi se otme sa usana:

- Liči...