Placebo

Satkani smo od suprotnosti, koje se gurkaju u nama, od ukrštanja gena do naoko sopstvenih izbora. I tamo bismo i vamo, i slatko i gorko, i mirni smo i divlji, i sretni i tužni, i vredni i lenji, otvoreni i zatvoreni, nikad zauvek jednosmerni.

Kako god bi nas iscrtali, oni koji pokušavaju da uhvate naš portret i gde god bi nas metnule podele svih vrsta karaktera, svi mi, ipak, dodirujemo krajnosti, makar to ne bilo vidno za spoljni svet.

Istovremeno i sumnjamo i verujemo i ne bismo mogli da nije tako.

Šta bi čovek bio da ne sumnja?

Ona razvija um nezavisno od toga jesmo li u pravu, kao mišiće neumorna gimnastička vežba.

S drugog kraja tog varljivog štapa, ako ne bi postojala vera, koja ne sumnja unapred, ne iska dokaz za naše zaključivanje, ne bismo bili ljudi, već mašine.

Sećam se komšija s četvrtog. Dvojice divnih ljudi, velikih prijatelja, potpuno različitih, a nerazdvojnih.

Prvi lekar, britak i vrcav, zdravoseljačke logike, a predan i tačan. Spas za svoje pacijente i nas srećnike koji se zadesismo u njegovom okruženju.

Drugi, kulturni radnik, tih, dostojanstven, setnog pogleda i visokih misli, gospodstvenog držanja i milozvučnog glasa.

Prvi navijač Partizana, drugi Zvezde, što je već samo po sebi bivalo uvertira za vesele igranke između njih dvojice, koje su se prelivale na čitavu zgradu.

Prvi, uvek i sa svakim spreman na šalu, bio je ozbiljan lekar. Pratio je stručnu literaturu i stalno širio znanje. Znajući da je vrstan dijagnostičar, čak i iz oblasti medicine koja nisu bila njegova uža specijalnost, ljudi su opsedali vrata njegovog stana. Svom prvom komšiji, ovom drugom, lečio je

("... ovaj put sigurno, osećam da sam gotov") predinfarktna stanja, najnovijim lekovima iz Skandinavije, u vidu vitamina i raznih suplemenata. Placebo je delovao uvek, bez izuzetka, bolje od bilo kog eliksira.

Koliko god sumnjao u svoje srce, duboko je verovao svom prijatelju i bolji lek za njega nije mogao da postoji.

A mi, verujemo li više nego što sumnjamo?