Facta, facta, non verba

Deluje sasvim razumljivo da dela ne lažu, dok reči to mogu. Lakše je biti slatkorečiv, nego učiniti i ne progovoriti. Onima koji umeju sa rečima, najviše se i zamera ako njihova dela nisu u skladu sa izgovorenim.

- Dela, dela, ne reči!

Bistar je taj izvor, ne treba vam mnogo pameti da presudite o važnosti dela naspram reči.

Međutim, da li je baš uvek tako da je sila gravitacije koju proizvode dela većeg uticaja od centrifuge koju vrte reči?

"Čovek se vezuje za reč", te onda sledi da je reč primarna, starija od dela, koje treba da se rodi tek nakon date reči.

Dešava li se da nečije neočekivano i neodobreno delo i možemo svariti, ali da neke izgovorene reči nikada ne možemo oprostiti?

Kakva je i koja mera rasporeda? Šta to onda biva bitnije i od reči i od dela?

Način, kojim puštamo reči i na koji činimo dela, može izmeniti okvir i jednog i drugog, i na bolje, i na gore.

Desi se da ni reč, ni delo, ne nalaze dobar put, ako je način na koji su izgovoreni i učinjeni osion i grub.

Reči nas kroje u misliti, delo u znati, a način u umeti, te tako i mislimo, da bismo mi i znali, samo kada bismo umeli.