Homo sapiens

Još u prvim danima školovanja uče nas bez čega to mi kao vrsta ne bismo mogli da živimo (mislim fiziološki - poznavanje prirode i društva; o potrebi ljudske duše i bez čega ona ne bi mogla, ne uče nas do kraja našeg obrazovanja).

Te, ne bismo mogli bez sunčeve energije, svetlosti i toplote, vazduha i vode, džebane za naš organizam, odnosno hrane...

Priroda i čovek.

Mislim, čovek kao stvor, ne ljudi i ljudskost. U redu, fakat ne bismo mogli bez sunca, te naglašene obdanice.

Međutim, ne bismo mogli, isto tako, i bez noći, mraka.

Naš, i svega ostalog što je ovozemaljski život, ne može bez te ciklične smene i to baš u ritmu u kojem se i dešava.

Bez svakodnevne noći ili u slučaju permanentne noći ili neprestanog dana, mi bismo ili uvenuli ili izgoreli. Uostalom, na polovima našeg kamena, na kojima smena svetla i mraka ima sporiji ritam, uspeva gotovo ništa.

To tako čovek biće, ne homo sapiens, i ostala flora i fauna. A ovaj fatalni deo, koji od nas čini da smo ljudi, a ne bezimena bića, može li on bez te dve krajnosti?

Iska li i on za svoje spasenje i mrvu svetla i mrvu mraka u podjednakim dozama tegle života?

Iska, svakako.

Al jedno je želeti, a drugo imati.

Tegle naših života, danas, ispunjene su samo pokoricom meda, naspram tma žuči u njoj.

Tu ne pali Vladikin recept o ravnomernom ištanju doza.

Ako nas uistinu održava, na ovom svetu, istovremena i podjednaka potreba za krajnostima, možemo li sebi oprostiti taj nagon, koji formira naš oblik? Pomiriti se sa usudom da smo i dobri i loši, mimo naših htenja. I blaženi i grešni. Samo ljudi.