Кањош Мацедоновић ("Ја се свему смејем, па ме све и боли" В.П.Д.)

"По чему још можемо назрети да је неки човек чистог срца?

Све док смо сами нечисти, а то смо најчешће сви, некад, на жалост, у току целог живота, неће нам се дати да чистог човека уопште приметимо.

Овакав човек нам се учини, не само обичним, сличним многим другим људима које сусрећемо, већ нам се учини и нижим и безначајнијим од других људи, некад нам изгледа смешан, чудан, можемо помислити да није душевно здрав.

Уверен сам да Бог сваком човеку, бар неколико пута у животу, а некима и много чешће, уприличи сусрет са једним од "тридесет шест праведника".

Ако нисмо превише огрезли у злу, ако нисмо починили теже грехе због којих се нисмо покајали,

сваком другом човеку, мање упрљаном грехом, задрхтаће срце у сусрету са праведником Божијим, сузе ће му саме, не знајући како, грунути на очи, цело биће човека обузеће нека, до тада непозната топлина и унутарње миље.

Ово су сигурни знаци да је човек срео Човека, Христа у другом човеку. Нека не испушта никако овакву Божију посету из срца, нека захваљује Богу и нека Га умоли за нове и увек нове сусрете са оваквим Божијим гостом."

"Учење Светог Исака Сирина и наше време"

***

Ко зна колико пута смо се срели и да будем искрен, не знам је ли он икада мислио о мени, али ја о њему нисам.

Знам га и препознајем, памтим та улична мимоилажења и виђања, али више од тих пар секунди нисам га носио у свом куферу агенди и подсетника, нити ме ишта сврбело да се сам присетим.

Сумњам тек њему. Мој изглед пролазника је исувише обичан да би ме ико упамтио. С друге стране, он, онижег раста, а некако крупан, стамен и рекло би се још увек јак, мада склупчан на плочнику у прљавој, избледелој јакни и некој дебелој памучној тренерци, која се завршавала Nike патикама из деведесетих година. Без пертли, увезане штриком за веш и пробушених ђонова. Тек када би устао са свог радног места, па бисмо се мимоишли, видео бих да му брада штрчи од испод гркљана некако у вис, ка носу и да осмех не скида са лица. Без обзира нa своју јадну гардеробу и нижи стас, осетио бих да поред мене пролази громада. Његова фигура и корак били су достојни витеза.

Било га је лако упамтити, али упркос томе, нисам га памтио више од тих пар корака.

Последњи пут мимошли смо се непосредно испред пешачког код пијаце. Мада је на том пролазу постојао семафор, пешаци нису марили за њега. Само пар корака, до одморишта на сред Булевара, деловало је довољно да се црвено на семафору занемари. С друге стране Булевар је некако достизао свој максимум у делу испред пијаце и зелени талас храбрио је возаче да опусте ногу по гасу. Само је било питање времена када ће се те две (не)погодности спојити у смртоносну комбинацију.

Не више од два корака од нашег сусрета ваздух је проломила Доплерова сирена. Време се успорило до заустава и сви ми који смо се ту нашли имали смо времена да видимо погурену старицу која прелази пешачки док је црвено на семафору. Она је била на нешто више од пола прелаза. Брзодолазећи Мерцедес био је на неких двадесетак метара од ње, гласно трубећи и кочећи. У делићу времена било је јасно да је несрећа неизбежна. Опет, ваздух се згуснуо скоро као течност и у нашим очима покрети се сведоше на брзину рониоца, давајући довољно времена да свако од нас реагује. Осим старице, било нас је макар десеторо ту. Међутим, ништа. Сви смо стајали као скамењени. Неми, отворених уста или подигнутих руку у ваздух, разгорачених очију, али без реакције.

И, у том моменту трагичног укрштања, поред свих нас, он полете у ваздух, директно са ивичњака, и пре него што га Мечка катапултира високо у ваздух, он одгурну старицу ван опасног коловоза.

Хитна је стигла брзо. Чини ми се за пар минута само. Сломљен, али се држао добро. Док су га уносили у возило, момак који га је носио, познавши га, рече:

- Па откуд ти Јоване, зар не би неки бољи и виши од тебе, побогу...?

Он се благо осмехну и тихо изговори:

- Бољи и виши пођоше бољијема и вишима, а ја једва вас допадох...