Čovek planira, Bog se smeje

Sećanje je kao optimistični objektiv, doživljaji iz prošlosti budu lepši i dragoceniji kad ih pronađemo među uspomenama nego što su ikada bili. Tiago *** Neki srećni ljudi promiču mojim vidikom, usporenim i obnevidelim,

raznim ekranima i ulicom, dok se potišten mimoilazim sa njima.

Nije nebo kapa samo moja, sad znam.

Tu sam broja radi sve vreme, a samo tren za svoju sreću. Kada se sećam tuge, ona me obgrli jače nego što je možda

i ustinu bila kad me je plavila.

Kada prizivam srećne momente, ne osećam taj intezitet sreće,

naprotiv, kao i tada da me jede trun tuge. Ne znam zbog čega je moja duša tako nabaždarena,

tek momenti sreće iz prošlosti bi trebalo da u objektivu sećanja

reflektuju lepši oblik nego što je ikad i bio. Moj habitus, je ipak, po Lorencovom modelu greške

koja je nepotrebno nastala posle stvaranja majmuna. Mračim, opet, a uistinu sam srećan.

Odbrambeni mehanizam uvijanja prstiju radi uroka,

strah od pokazane sreće, krivi moj lik iskrenog srećnika. Ako već nemam snage da to otvoreno pokažem,

voleo bih da odem sa rečima na usnama:

- Jesam ti rekao da će sve biti dobro... ReplyForward