Zauzvrat (malom životu)

Nit se može iz te tmine, što po srcu rane piše otrgnuti nikad više

E.A.P.

U ovom malom životu demoni pobeđuju lako.

Ne samo zato što smo rođeni slabi,

već i zato što sve vreme priželjkujemo nagradu da bismo bili dobri.

Tu nas oni i čekaju.

Ne u našoj slabosti,već u našoj gladi da dobijemo nešto zauzvrat.

Gurkamo se sa svojom sujetom u prvi red pozornice,

halapljivo gutajući nagradu, koji dobijamo nizašta,

jer dobrotu nismo ni dotakli, već progutali ulaznicu za tminu.

***

- Ko je to?

- Gordost.

- Poznajem li te?

- O daa. Itekako!

- Eto, ne sećam te se.

- Seti se sebe, mlad dok si bio, u najvećoj snazi... onda kada si mislio da si poseban i da imaš prava da to budeš...

- Pokušavam, al ne sećam se. Sad star sam. Uzalud.

I ne pomišljam da je išta posebno u vezi sa mnom.

- Razumem te, al naše bezecovanje bi tada. Ja svoje ispunih odmah i sad dođoh sa teretom, sećao se ti ili ne.

***

...i oprosti nam dugove naše

kao što mi praštamo dužnicima svojim

i ne uvedi nas u iskušenja

već nas izbavi od zloga...

Praštamo li mi?

Umemo li, sve i kada za života nismo nikoga zadužili ničim?

U vrhuncu svoje dobrote naprežemo se da oprostimo, ali ne i da zaboravimo.

Ima li truna u nama da dosegne saznanje da mi možemo oprostiti samo ako zaboravimo?

Umemo li da zaboravimo ili taj prokleti zauzvrat večno vri našom skromnom biti?