Uzalud unazad

Ostario sam, a da zreno nisam ni zeru.

Reklo bi se zabadava.

Vidim oklembeseno telo, sede i deformisano lice,

skoro začuđen odrazom iz ogledala u očima,

čija pamet i dalje do njih trči iz talamusa dečaka.

Bilo bi uzalud, ko bi mi i poverovao da stvarno nisam takav,

pa ni ne govorim nikom.

Krojim svoje ponašanje po svom ostarelom liku,

imitirajući usvojeni kodeks spram godina,

te sam kao ozbiljan, strog, naporan, konzervativan, dosadan,

otužni smor.

A u meni, u stvari, još uvek treperi besmislena igra,

samo sebe radi i osmeha.

Vešto je skrivam i od sebe,

te sa lakoćom igram ulogu čangrizavog sina, oca,

muža, brata, prijatelja.

Nije lako pustiti čašu svakodnevnog tereta iz ruku sopstvene duše.

Ali, tren jedan,

kada se to uistinu desi,

i u ogledalu čak,

moj odraz titra likom dečaka koji me ne napušta.