Maslačak (Uputstvo za upotrebu mozga)

Moja zebnja zri sve više. Mladost ju je skrivala iza osmeha dečaka,

u korenu moje nerazumne prirode. Sada poput maslačka i najblaži vetar

rasejava njeno semenje oko mene.

***

Kapi znoja slivale su mu se iza uva, putokazom pramena kose sve dalje niz leđa.

Iako vruće od nastajanja ledile su se na sredini kičme. Njegov korak je bio spor i dah nečujan,

ali srce je kucalo poput detlića u transu stvaraoca. Nagomilane misli potapale su spokoj,

koji je valjda toliko priželjkivao od rođenja, jer ga je rođenjem i izgubio.

Ulica nenavikla na njegove korake, otimala se ispod đonova cipela i kao pripit tumarao je,

te noći, do ulaza sa brojem 11. Na drugom spratu, pretila je padom plafonjera na sredini hodnika, viseći o jednom tiplu, bez sijalice i on jedva primeti da je o kvaku stana broj 32 okačen žuti papir.

Istrgnut iz prošlogodišnjeg rokovnika, na njemu se nazirao odštampani datum,

oštećen rupom kroz koju je probila kvaka: 25.mart...

Skinuo ga je i prineo svetlu, koje se promanjalo sa sprata iznad, niz mermerno stepenište.

Na njemu je pisalo njegovo ime i prezime. Laloš Kadić.

Seti se da mu je gospođa Ljubav, preko telefona, kada su se juče čuli, pre nego što je otišao na autobusku stanicu, rekla da ne zvoni ako stigne posle deset uveče,

već da će biti otvoreno i da samo uđe.

Osetio je nelagodnost što tako upada, ali je posluša.

Blago je gurnuo kvaku na dole i ona neprijatno zaškripi,

te učini njegov napor da mu koraci budu nečujni, besmislenim.

Sedela je u fotelji preko čijeg naslona je padao veliki požuteli milje,

po kojem se razlivala slaba svetlost visoke, stojeće lampe.

Noge su joj bile na tabureu ispred, pored kojeg su dremale uredno složene papuče,

veličine dečijih. U rukama je držala otvorenu kutiju od orahovog drveta.

Iz nje je virila knjiga sa naslovom: "Neuroplastika - Uputstvo za upotrebu mozga".

Naočare su joj skliznule do pola nosa i njemu ne bi jasno, odmah, da li je zaspala.

Prišao joj je.

Nije čitala.

Opipao joj je puls i tek tada video drugu poruku kako viri iz sredine knjige,

poput obeleživača stranica, ispisanu takođe na listu prošlogodišnjeg rokovnika.

Datum na njemu bio je 20. decembar.

Pisalo je:

- Nisam mogla više da te čekam, ne brini, otišla sam na Lušticu, u Boku.

Odskočio je od nje, oparen mišlju da je istovremeno otišla i da je još uvek tu, u fotelji.

Krenuo je žustro ka izlaznim vratima, zbunjen, želeći da što pre napusti stan

i u trenu zaustavi ga sopstveni odraz iz ogledala u hodniku.

Zastade, vrati se par koraka i još jednom pogleda ka sobi.

Na tabureu je štrčala knjiga iz kutije od orahovog drveta.

U fotelji više nije bilo nikog.

Okrenu se i ponovo prođe pored ogledala u hodniku,

koje više nije beležilo njegov odraz.

Samo su semenke maslačka letele svuda okolo.