Stric Kosta (Nezaborav)

Nisam ni znao da volim ribu, do te noći koja se otimala zori,

u koju je uskočio moj stric Kosta, kroz prozor građevinske barake.

Po obodu novih, neuseljenih Plužina, barake su stražarile,

još uvek, kao prvi stanovi od vode izbeglih Pivljana.

U svojim velikim šakama nosio je vruću pastrmku,

koju su do drugog plivanja, gotovo do juče, vajale vode potoka i pritoka Pive,

u ono doba Plužina koje još nisu pošle uzbrdo.

Plećat, visok, markantnih linija lica,

izgledao je više kao uspavani div iz bajke o pivskom kamenu,

nego kao pesnik o njenom spasenju.

Dugački korak i široki zamah ruku pratio je taj prikaz,

sve dok se ne bi očima nasmejao i progovorio.

Tada bi iz njega bujalo lekovito bilje osećanja i ljubavi.

Pokrivao bi me milim rečima, kao da me ušuškava u postelju.

Njegova ozbiljna pitanja detetu, sinovcu, nisu bila retorička.

Iskala su odgovor sa zanimanjem razgovora odraslih.

Nije bio stric za usput, koji bi ti pogladio kosu i prosuo uobičajeni dečiji štos.

Gledao me sa interesovanjem ko velikog i u meni se budila ličnost pored njega.

Već tad je tugovao, a da nisam znao.

Zalivan daleko od korena, nisam pravio razliku predela pre i posle potopa.

Osim mutiranog pejzaža, koji je zauvek zarobio sećanja starija od zvanične istorije,

u dubokoj vodi ostali su dečiji koraci mog oca i strica.

Sretne dane detinjstva i odrastanja više nije mogao da prizove

odraz u oku susretom sa poznatim.

Taj refleks se ugasio, te je za stare slike radosti nužan napor vizije,

koju je sve teže sačuvati od zaborava.

Za to se pobrinuo moj stric Kosta i njegove reči

nezaborava urezane u nebeski papir knjiga sećanja.