Soba s pogledom (Eliksir palanke)

Beograd već dugo nije varoš iz otvora blende Radovića, Kapora,Tirnanića... 

Prisnost koju su osećali beogradski početnici zadovoljstvom uspeha buđenja

u ovom niskobudžetnom Njujorku, potopio je vrtlog one iste gravitacije koja

ga je činila neodoljivim. 

Prenatrpani, bauljamo jedni preko drugih tražeći ostrva mira u ćoškovima svojih Faradejevih kaveza oivičenih ekranima televizora, telefona, kompjutera.

Blokirani mikroprostor daje privid blaženstva glavama pomućenih misli od meteža i buke.

Ništa tamo, ništa ovamo. 

Mala mesta oskudevaju u svemu u čemu ne oskudeva Beograd.

Međutim, čovek osim džebane za svoj želudac, ište spokoj i druženje za svoju dušu,

koje palanke, ove naše vukojebine, još uvek čuvaju.

Terazije gladi želuca i duše klackaju naše želje čas tamo, čas ovamo.

Bujica koja se sliva u Beograd jasno meri koji nam je tas preči. 

U sve manjim, preostalim, ćoškovima grada okupiranih periferija,

koje ubrzano ždere, poput lave koja se sliva iz kratera vulkana,

beton, asfalt, behaton i granit, ostaje nam tek po koja soba s pogledom.