Sedam (beg od pobede)

Kuglice su polegle po stolu baš po liniji entropije.

Ni tamo, ni ovamo.

Nije bilo rezona napadu.

Čista pozicija za snuker, taktičko povlačenje.

Ipak, Aleks Higins raspalio je najdalju crvenu i nekim čudom,

za sve osim za njega, poslao je u tesnu rupu velikog stola.

Nesvojstveno snukeru, tako silovito i drugu, i treću,

i baš kada su se kuglice pomirile sa agresivnim udarcima Higinsa,

i poslušno postavile za lagani nastavak,

on, kao da je priželjkivao pauzu,

posla belu u odbrambenu snuker poziciju.

Priđe svojoj stolici, pored improvizovanog šanka, otpi dobar gutljaj

točenog i promulja po usnama već upaljenu cigaretu.

Danas, neshvatljivo:

niti da piješ i pušiš u toku meča,

niti da se povlačiš kada si najjači.

Aleksu je bilo do igre više nego do pobede,

do pozornice, više nego do postolja pobednika.

Možemo li uopšte meriti šta nam je draže,

kada se sa nama poigraju različiti mamci,

koji nas vode do iste nijanse gordosti,

opijenosti sobom?

Svi ljudski gresi baškare se u slabosti moje volje.

Gordost truli svaki moj dobri čas, dok očajanje u lenjosti

u meni sa lakoćom budi sve ostale.

Skrušen, s pogledom u čijem se obrisu nazire cifra svih kamata,

mrcvarim utešnu želju, nadajući se da mojim kuglicama entropija

neće izmeriti haos.