Putokaz istine (In vino veritas)

Istina ne postoji.

Makar ne onako kako je čovek umišlja,

da je egzaktna, jedna jedina.

Sva razočaranja među nama, nerazumevanja i sukobi

polaze baš iz te muke što je ljudskih istina koliko i ljudi.

Ne govorim o prevarama radi ostvarenja nekog cilja,

već o iskrenom osećanju, koje uvek zri tako kako potiče iz nas samih,

a mi, koliko god se trudili, nemamo moć da sagledamo sebe spolja

i posumnjamo u sopstvene istine.

Ogromnu energiju trošimo u njihovo dokazivanje naspram tuđih

i tu puca provalija među nama, kada shvatimo da i nakon tako "očiglednih"

dokaza o sopstvenoj, čovek naspram nas čvrsto ostaje pri svojoj.

Niko, nikada, nikog ne može ni u šta ubediti.

Sve je samo privid, kurtoazija, podaništvo ili trenutna slabost.

Gen koji damara nama jači je autoritet od sve pameti,

dokaza, obrazovanja, inteligencije.

Duboko u nama on kroji svoju istinu i ma koliko ga civilizovali,

on je i gluv i slep za sve druge spoznaje.

Lažemo se neko vreme, sa kolegama, rodbinom, prijateljima kako ih razumemo,

slažemo s njima i kako su nam otvorili oči, šta god da je tema naših polemika.

A, uistinu, kao u ropcu, hvatamo se krišom ili ne, al potpuno sami,

samo za spas sopstvenih istina.

Ako u svemu ovom ima i mrve zbilje,

koji je onda putokaz, za nas i naše bližnje?

Čemu istina ako svako od nas ima samo svoju?

Ona nije naš spas. Kako god je ščepali, mi se sve vreme i mučimo tražeći zajedničku,

onu koja bi nas spojila, a bila jedna jedina.

I stvarno, ona ipak postoji, šapću nam stari Latini:

- U vinu je istina!