Pejsmejker za mozak (Bezdan)

Nikad nisam umeo da doziram život onako kako smisao čika čoveka

ne bi li poprimio ljudski oblik.

Ni hranu, ni piće, ni prijateljstvo, ni ljubav...

Ili sam apstinirao ili sam predozirao.

Staza takvog kruga projektuje se u putanju sa vrhovima amplituda

koje izazivaju bol i čela i želuca.

Mučninu, koja me potom lomi u oba ta pravca,

ne znam je li rodio stomak ili glava.

Kao što ni ne znam gde stanuje moj um, u glavi il stomaku.

Tek koja li je adresa naših duša?

Mada homosapiens već dugo nije, medicina je uznapredovala.

Te to što telo ne uspeva samo, popravlja nauka.

Sredinom prošlog veka, ma kako to razočaravajuće bilo, spoznasmo da je ljudsko srce,

naš obećavajući mišić, ipak samo pumpa. Njegovu manu, prvi put, popravio je inženjer.

Veštačkom stimulacijom urođenog damara, izlečio je njegov projektovani umor

i poklonio vreme van granica usuda.

Bilo je to čudo.

No, ako smo ikad i sumnjali u srce, da u njemu ne stanuju naša osećanja,

nismo ni sumnjali da u našem mozgu ne obitava naša pamet.

Um, bit, ono što uistinu jesmo.

A onda je tu valjda i ono što nas sve vreme plovi.

Naša duša.

Međutim, već neko vreme, čovek je izmislio i pejsmejker za mozak,

koji popravlja ono što smo u međuvremenu pokvarili.

Čak i raspoloženje.

Čim primi signal nezdravih misli,

usmerava neurone tako da nam prenose privid sreće.

Znači i mozak tropa.

Em nije mišić, em ni on nije stanodavac naše biti.

Počnu li hećimi da nam presađuju naše usnule mozgove tuđim,

ko premorena srca, a mi i i pored toga sačuvamo sopstvena sećanja

i svest o sebi, potraga za našom biti otvoriće kosmos.

Mada se plašimo da pogledamo u taj bezdan,

naša duša samo je čioda mozaika duša svih naših najdražih,

koji nas čuva bolje od svih pejsmejkera.