Pa dobro gde si ti

Ne mogu da se setim da li ta noć ispisa '88. ili '89. godinu,

novogodišnjim sastankom u ~Steva centru~.

Međutim, sećam se da umalo ne odosmo.

Rekoh joj:

- Pa dobro, ako te baš boli, neću ići ni ja, biće još koncerata.

- Ni slučajno - još jednom baci pogled da li joj se slaže umetnički rad

na gipsu leve noge sa odabranom haljinom,

osmehnu se vragolasto i reče - ima da me nosiš sve do sedišta.

Ringišpil setnog cirkusa obrnu prvi krug u nama,

puštajući suprostavljene sile centra (fuge i pete)

da nas bezbedno čuvaju u ravnoteži,

dovoljno blizu i dovoljno daleko, istovremeno.

Kao prvi put u luna parku, kad ushićen na tom točku osetiš

kako ti se trese telo potpuno oprečnim osećanjima

i snažnom željom i da sve prestane odmah i da ne stane nikad.

Taj vetar suza tuge i suza sreće, u našim srcima, u jednom trenu,

pirkao je vrhovni pajac u nas, kao u tek ogorelu luč.

Zaiskreni zauvek čekamo nanovo to čudesno osećanje

i tek što mu poznamo nagoveštaj ili trag, čikamo ga sa:

- Pa dobro gde si ti?