Mimoilaženje

Tu noć, puklo je nešto iznad moje glave dok sam hodao ispred zgrade

i sve se najdenom zaustavilo.

Kapi kiše visile su svud okolo, kao da su čiodama pribijene o vazduh.

Moje poslednje voljno ubrzanje bilo je pre više od 20 godina,

a nevoljno je uspevalo samo uz pomoć gravitacije,

te bi više verovatno da se sve ostalo usporilo,

no da sam se samo ja ubrzao.

Međutim, moje srce se nije spuštalo ispod 100,

godinama, čak ni kada sam potpuno mirovao.

Ubrzanje ili usporenje ili i jedno i drugo, u svakom slučaju čisto mimoilaženje,

moje i stvarnosti okoline, dovelo me je u dimenziju koja mi je oduzela ritam opstanka.

Sve oko mene imalo je potpuno drugačiju brzinu od moje i refleksno batrganje sasvim je izgubilo smisao.

- Dobro jutro komšija - trgnu me glas čoveka koji mi se čas učini poznat, čas kao da ga vidim prvi put. Iznenadi me to što je on jedini bio u mom koordinatnom sistemu vremena i kretanja, sve ostalo što je slutilo pokret stajalo je okamenjeno: automobili na sred ceste, dečak na ljuljašci u zamahu, ptica iznad zamrznutog vrtloga plastičnih kesa, ljudi u koraku, javorov list u jesenjem padu...

- Dobro jutro - odgovorih tiho.

-Zuji li i vama nesnosno u ušima?

Pomislih, otkud zna, te mu rekoh da taj nesnosni sssssss u ušima imam godinama,

toliko dugo da sam već svikao i da se ne sećam kako sam uopšte čuo pre toga.

- Tako sam i mislio, odmah sam prepoznao,

tipičan slučaj mimoilaženja.

- Čega molim, koja je sad to dijagnoza?

- Eh, moj komšija, mimoilaženje je bolest brzih damara a slabih sinapsi.

Munje na pogrešnom mestu izmeštaju čoveka u izolovane krugove.

Da, to sada mora da je vrhunac.

Moji krugovi, još u detinjstvu, retko su presecali ostale.

Nezadrživ osećaj da svoju misao podelim

trebalo je da ukrsti moj vrtlog sa drugima.

Suprotno želji, doveo me je u osamu.