Klackalica zauvek
Nije bilo sunca. Na nebu je talasala neka jednolična masa tamnosive pene.
Neprovidna, senčila je čitav grad. Poput pileta koje pokušava da probije opnu jajeta,
povremeno, beličasti trag pokušavao je da otvori svod.
Nesatajao bi brzo, savladan tminom iznad mene.
Nisam više ni gledao ka nebu.
Izgubio sam svaku nadu da će makar jedan zrak sunca obasjati tlo.
Kada sam došao u ovaj grad koji čuči na ramenima bez vrata starog poluostrva,
s neba se širila boja listova nezaborava, pojfatanih oblakom kokica.
Obećavao je, ili mi se to samo činilo, te je razočaranje sada tako osetno.
Nebitno, razočaranje sam savladao brzo i lako.
Odustao sam i sad samo odbrojavam.
Ne očekujem, samo čekam.
***
- Kako god bi, prijatelju moj, u prvi mah to izgledalo kao posebna počast,
izreći nekom veliku tajnu koju bi trebalo da sačuva, uistinu jeste teret.
Teret kojeg se onaj koji je izriče oslobađa, ko u iskopanu rupu
"u cara Trojana kozije uši" i taj isti teret, kojim si zavetovo onog kojem je izričeš,
da on nema prava ni na tu rupu.
- Zato ti velim, prijatelju moj, unapred oprosti, ali skrhan i svojom
sramotom i svojim grehom, nimalo manjim spram drugih,
dozivam svoju Ibar vodu da zastane u tebi.
- Čiko, ja ne razumem šta vi to meni govorite,
jel ova rupa ispred klackalice il ona iza ljuljaške?
Pogledao sam svog prijatelja. Već neko vreme sedeli smo zajedno na klupi ispred klackalice,
odnosno od onog trena kada mu obećah da ću se klackati s njim,
samo da odmorim leđa i da sedne malo pored mene.
- Moram da ti kažem nešto veoma važno.
To je velika tajna.
- Šta je to tajna čiko?
- To je nešto što ćemo znati samo ti i ja.
- Mislite kao za cigatete?
- Šta za cigarete?
- Pa samo deda i ja znamo da su iza knjiga na policima.
Baka ne zna, deda kaže da je to naša mala tajna, da je to u redu,
da ne želimo da se baka sekira.
Znam šta je mala, ali čiko šta je to velika tajna?
- Velika je zato što mene muči mnogo i što ne mogu da je delim ni sa kim
jer ću se mučiti još više. Te kad je tebi kažem, ni ti ne smeš nikom reći
da moja muka ne bi postala još veća. A, eto, tebi verujem da ćeš je sačuvati.
- Hoću čiko, juče sam čuvao sestru dok je baka kuvala kafu.
Slatko me nasmeja, ali ja odlučih da nastavim
i saopštim mu svoju veliku tajnu:
- Nisam dobar čovek i ne mogu više da izdržim ovde,
moram da odem zauvek.
- Čiko, kolko je to zauvek?
- Pa dugo, dugo i još više od toga.
- Dobro čiko, hoćemo li onda da se klackamo zauvek?
Gore, dole, gore, dole, gore, dole, gore, dole...
slatko se smejao i uživao u klackanju:
- Čiko, popnite me gooree, visokooo - stalno je uzvikivao,
sve dok se na prozoru njihovog stana
u prizemlju nije pojavila njegova baka:
- Gospodine Laloše, kažite Urošu da se popne,
večera je gotova.
Popeh se na prste ne bih li ga spustio do visine sa koje može sići sa klackalice
i on ustade nevoljno, pa ipak pođe razdraganim korakom.
Zastade načas i okrenu se ka meni:
- Dobri ste vi čiko...
Mada osetih olakšanje izrečenom tajnom,
obgrli me neka olovna težina samoće i spoznaja koliko sam loš.
Ovog puta to ne bi patetično lamentiranje razočaranog bednika,
već neka kosmička istina i neizbežnost, kako moja tako svih nas.
Naivni polet da mogu pretrčati svoju stazu uz veru u blagost prirode svoje,
čestit, bez saznanja o trunu u očima bližnjih, ispario je s maglom iz mojih malaksalih očiju.
Čučnih koliko sam mogao i naglo se odbih od zemlje i vinuh se ka nebu
sve dok glavom ne dodirnuh tu tamnosivu penu.
Na tom mestu bljesnu i raši se svod poput oparanog jorgana.
Konačno jedan mali zrak sunca probi do mojih golih stopala i ja odoh zauvek.
Mislio sam zauvek.
- Čiko, čiko hoćemo li i sutra da se klackamo zauvek?
Otvorih oči i ugledah mog prijatelja koji se vratio do mene,
zadihan, kako čupa rukav mog kaputa sitnim i brzim pokretima,
razočaranog pogleda što sam zadremao na klupi.
- Naravno prijatelju - rekoh mu - ti si sada čuvar moje tajne.
- U redu, onda ću i ja vama odati moju veliku tajnu.
Ne volim da jedem grašak za večeru.
Molim vas da je čuvate, nisam to rekao mojoj baki.
- Naravno prijatelju, tvoja tajna u meni je zaključana.
Zauvek.