Dobrovoljni zaborav

Moj sunđer više ne upija.

Njime se može pokupiti i dalje, al samo na tren.

Curi, ne zadržava.

Sve slabije pamtim podatke: brojeve, imena ljudi, reči,

nazive filmova, knjiga, datume, gde se parkirah, šta sam jeo juče,

čak i gde sam poš'o ili šta sam izgovorio nedavno...

Ali, pamtim pejzaže: tunel od savijenih grana zove u Progonu,

miris smreke u Suvodolu i suvog sena u Dolovima,

vidik s Rajkove glavice, visoki crni jasen tik ispod svoda zvezda,

žute linije reketa i linije trojke na Veslačkom

i vrh krova crkve u Perastu koji se magli u pogledu s Luštice.

Sva moja svesna sećanja nezadrživo blede,

dok ona nesvesna bde i dalje u meni.

Bez moje jasne odluke,

naprotiv, mada sam birao šta ću upamtiti,

ostade ono što upijah uzgred.

Da li je moja volja nebitna naspram mojih sklonosti?

I šta smo onda mi, plan ili sudbina?