Besmrtna obmana

Može li biti da čovek u mladosti i starosti nisu jedna ista, ne samo ličnost, već ni osoba?

Starimo li mi sve vreme ili nas u toku jedne noći, ako nismo u stanju da sami bezbolno preskočimo tu prelomnu tačku u vremenu odrastanja, u snu, jednostavno serafimi zamene gotovim proizvodom, izbegavajući mučno i dugotrajno oblikovanje adolescenta?

Ako se dobro zagledamo u fotografije ili još bolje video zapise jednog istog čoveka u mladosti,

u svojim dvadesetim i kasnije u svojim pedesetim, ma koliko izjednačavali crte lica iz ta dva različita perioda, prepoznavali mimiku, gestikulaciju... ako se uistinu dobro zagledamo...

videćemo da izraz koji oni odaju ne može biti izraz jedne iste osobe, čak i kod onih koji se nisu mnogo promenili.

Zrelost, ozbiljnost, znanje, iskustvo, koju emituje stariji čovek je izraz koji u potpunosti guta izraz mladića. Vrstu energije koju mlad čovek nosi oblikuje njegov odraz sasvim drugačije.

Mi gledamo i prepoznajemo da je to isti lik kroz neko vreme, ali i vidimo da su to različite osobe.

Desi se, retko, poneki srećković,

čija se vremenska linija ne prelama,

koga anđeli nisu zamenili u snu,

da je uspeo da sačuva isti izraz u vremenu.

Blažen i večno mlad, samo nam šapće tajnu da se i život može prevariti.