Zoom

Našli smo se na istom mestu.

Na početku glavne ulice, ispred stare gradske kafane.

Izgrlismo se u glas:

- Gde si bre, čoveče...

Bez odgovora, minut ćutnje za dugo vreme neviđanja

i poput para zajedno, u ruci, ušetasmo u baštu kafane.

Gledamo se nemo, uz istraživački osmeh očiju,

kao da se vidimo prvi put, mučeći prvu reč kojom bismo započeli razgovor.

- Njih dvojica, stižu?

- Naravno, samo što nisu.

Okrećem se na stolici, okolo, kao da bi trebalo da ih ugledam.

Dobijam vreme, zatečen što ne znam šta bih rekao,

ne razumevajući u tom trenu da možemo i ćutati.

Nakon tako dugo vremena baš to nam je i potrebno.

Da malo isćutimo, priviknemo se na naše izmenjene fizikuse

i na to da sada oni čuvaju ona dva stara prijatelja.

Da se setimo da smo to mi, da se znamo i da nas i dalje spaja

ono što je nepromenjivo u nama.

Kelner nabrzinu, u hodu prilaska,

pripremi osmeh pre pitanja,

a ja još jednom pogledah gde su.

- Četiri crvena, točena - kažem mu

i dodajem njegovom začuđenom pogledu

- samo što nisu...

Klimne glavom i izusti:

- Mala ili velika?

- Velika, naravno -

i pre nego podigoh mobilni ona behu na stolu.

- Ih - izusti Nikolaj - oćeš moći sve sam?

Uzeh dobar gutljaj iz prve čaše,

mobilni zacvrkuta taman kad i njih dvojica stigoše.

- Živeeliii, uzdravljeee - zazvoniše čaše

i naš glasan smeh oblikova sav naš razgovor.

Taman kada htedoh da ih podsetim da je danas dan kada smo pre 30 godina...

"Zoom" zacvrkuta još jednom.

Ovaj put izobličeno kao da stenje, zasvetli na kratko i utihnu.

Ekran telefona zatamni i njih trojica nestadoše

i pre nego shvatih da je baterija pri kraju.

Na stolu su se baškarila još dva crvena.

Točena.

Velika.

Kucnuh ih jedno o drugo u njihovo zdravlje i pomislih:

- Ih, naravno da ću moći,

sad kad više nisam sam...