Magla

Kada nam prokuvaju izmučene vijuge, može li se para u nama kondezovati

u reku razuma a da se naše misli ne zamagle?

Sve veće razlike temperatura koje nas pritiskaju spolja i iznutra

i sve teža vlaga u vazduhu koji dišemo, magle siluetu našeg lika

i brišu trag koji bezbedno vodi do nas.

Postajemo daleki. Tu smo, a kao da nismo.

Naše konture samo se naziru.

- Nedostaješ - kaže mi putem viber poruke,

sa crvenim srcem na kraju, umesto tačke.

Gledam poruku nekoliko puta, na putu od posla do kuće

i jasno čitam u toj jednoj reči, sestrin prekor što me nema.

Magla, koja me opasala, ne dopušta da moje misli napuste njen krug

i kada moje telo odšeta van njega. Takav nedostajem gde god bio.

Tromo ulazim u stan okružen oblakom magle koji čvrsto nosim sa sobom

i na prvom koraku, već, osetih jak vetar čiji kovitlac me umi i osuši i poslednju njenu kap.

Iz svakodnevnih vibera, mesindžera, izroniše lica porodice i prijatela sa pravim osmesima

i zagrljajima kuljajući spasonosni vetar u:

- Iznenaaađeenjee!