AuToSugestija?

- Autosugestija, kume, pomaže li kao nekada?

Mislim se, da bi je uopšte pustio da uđe u tebe, treba li um otvoriti ili baš suprotno, zatvoriti?

Treba li preskočiti prag sopstvene inteligencije ili naprotiv, čučnuti ispod njega kako bi se bezbolno spremio za samozatupljivanje?

- Da, samozatupljivanje. Ne kao oglupljivanje, već kao ravnanje svojih vijuga, tupljenje oštrih ivica razuma, koji se otima i samo smeta da se umirimo i kad je logično da nas plove nemiri.

- I, ako smo kao mladi uspevali da se samozatupimo do trnjenja, a sve radi opstanka mira u nama, može li to sebi dozvoliti odrtaveli um, koji više nema volje, ni vremena da se porobi ni po cenu zdravlja?

- Svaki dan u svakom pogledu... - počinjem da mu mantram poluglasno, ne obazirući se na njegovo otužno elaboriranje, koje bi trebalo da osumnjiči smisao večerašnje seanse, kao i uvek kada u nama nema više snage za trenutne okolnosti.

- Svaki dan u svakom pogledu... - ponavlja i on za mnom, malo glasnije i mrzovoljno, inercijom nemoći i očaja, bez trunke nade, al ponavlja, kao u reklami za spasonosni preparat, u kojem starac kojem nema više pomoći, grli prstima kutiju preparata i izgovara:

- Zato što uvek pomaže!

Svaki dan u svakom pogledu... samo sve više starimo i ništa više i tu spoznaju, istina, samo neki vid autosugestije može savladati. Ne mora biti tako teatralno, s mantrom samohipnoze, ali neophodno poput zagrljaja najdražih.

- Svaki dan u... - izgovaramo istovremeno. Sve tiše i tiše, dok pirkamo u zgusnuti teret što nas poklapa odozgo, po temenu i ramenima, poput hridi iznad Tantala. Kao da ćemo ga tek tako oduvati, dok mrmljamo, u ćošku dnevne, ispred ugašnog televizora.

- Ništa!? Ne vata - kaže kum razočarano - nego, čujem da je Gagi ove jeseni izmađijao Preljinku iz roga čarobne koze i da šapće čak i esperanto?

Te mi pređosmo na nektar by Preljina.

Iiii, da vidiš, zajahasmo nemir kao najveći majstori autosugestije.