Lukovina

Ništa nije kao što izgleda.

U prvi mah?

Uvek?

Nikad?

Koliko slojeva ima lukovina naših zbilja?

Baš kako olako pretpostavljamo da svako prepoznaje razliku između lepog i ružnog, dobra i zla,

tek (tako) smo uvereni i da je jasna granica između istine i laži.

S događajem trebalo bi da je jednostavno. Ukoliko je zabeležen, trebalo bi da je činjenica.

Kada ima ko da ga zabeleži, te da nije bilo više od jednog svedoka. Veći broj hroničara pripoveda više istina. Više istina kondezuje se na svojim marginama, koje gravitiraju neistini.

Koliko je tek zbilja kada više nas pokušava da opiše zajedničkog prijatelja, ili samo poznanika, te neku poznatu ličnost.

U toj zbrci različitih horizonata, svi se čvrsto držimo svoje staze.

Onda vidimo da na klackalici zbilje nasuprot istini nije uvek laž. Ne govoriš istinu, ali nisi slagao. Sigurni samo u svoje istine odbijamo se jedni od drugih i iščuđavamo međusobno na potpuno isti način nerazumevanja.

Ta zbrka ne mora biti velika i važna da bi nas pomutila. Jurimo i svoje najmanje istine, kao presudan tok sopstvenih sujeta, u trku, obilazeći sve ostale, ne shvatajući da nije naše da ih beležimo.

Naša istina je samo ona koju izreknu drugi o nama.

***

- Razumemo se mi, vrlo dobro - reče mi, a da ja još nisam ništa izgovorio. Nije me prepoznala, mada nas je pune četiri godine spajala katedra. Ili razdvajala. Predavala nam je matematiku u gimnaziji i bila razredna poslednje dve godine.

- Ne govorite ništa, sve mi je jasno. Došli ste zbog Dragana,

IV5, izostanka sa poslednjeg pismenog. Je l se dete razbolelo? Vidim ni vi ne nosite masku, a razogračili ste oči na mene kako ste zakoračili u učionicu. Peti od jutros. Stomačni problemi, boleo ga zub, ukočio se, ili je imao jaku glavobolju izazvanu izvodima i funkcijama?

- Ne profesorka - pokušah da je zaustavim.

- Ma nemojte Vi meni ne, molim Vas. Nemojte to da radite. Osim što je sramota, Draganu ne činite ništa dobro.

- U stvari ja sam došao... - htedoh da joj kažem da ja nisam otac nikakvog Dragana, da sam njen bivši učenik, da sam izuzetno srećan što sam je pronašao i da sam mislio da je već odavno u penziji i da sam došao da je pozovem na 35 godina mature...

- Opet Vi. Molim Vas da napustite učionicu. Poručite Draganu da se pripremi da odgovara u ponedeljak inače će pasti godinu.

Zamanta mi se odjednom i više mi ne bi važna ta proslava mature, na koju mi se baš nije ni išlo.

Sve misli odoše mi na tog nesretnog Dragana. Da nisam ušao možda ni ne bi bila tako kivna na njega. Osetih se krivim zbog toga, mada nisam ni upoznao tog momka.

Ajde i matura, nek ide kud je pošlo, ne izdržah izazovu, već se uspravih, uozbiljih i izgovorih najdubljim glasom koji sam pronašao ispod grkljana:

- Gospođo Petrović, došlo je do zabune, mora da ste Dragana zamenili s nekim drugim. Vi znate da je on veoma odgovoran dečko i da bez opravdanog razloga ne bi izostao sa pismenog. U sredu mi je pozlilo, znate, ja sam dijabetičar, možda Vam je Dragan to već rekao i kako on u porodici, osim mene, jedini još ima dozvolu, odvezao me je do bolnice. Ženi nisam ni javljao, bila je na poslu, da se ne sekira. Dragan je sve vreme bio sa mnom i ne znam šta bih da nije bio tu.

- Oprostite molim Vas, smela sam se...da, da, Dragan je divan i brižan momak. Ne brinite ništa, časovi će biti opravdani, uostalom to je samo jedna ocena.

Zahvalio sam se i pozdravio sa profesorkom Petrović. Gledala me je blagonaklono sa suznim očima, kao da se izvinjava. Dok sam otvarao vrata učionice mahnula mi je i na tren mi se čak učini da me je prepoznala.

Gotovo se sudarih sa tetkicom, koja žurno prolete pored mene u učionicu.

- Zorka, ti si još tu. Rekla sam ti molim te da ne ulaziš više u učionicu za vreme malog odmora.

Opet si dirala dnevnik profesorke Stojanović. Šta me gledaš, nemoj molim te ponovo da plačeš.

Ajde, dobro, dođi u sredu, pustiću te, ali za vreme velikog odmora. Ajde sad.

Profesorka Petrović skrušeno se skupi u siluetu starice, ni nalik malopre žustrom razrednom starešini i sitnim, usporenim koracima krenu ka hodniku gimnazije.

Zbunjen, zastao sam ispred otvorenih vrata, kada je zvonilo. Tetkica pojuri i ovaj put gotovo me obori. Uze profesorku Petrović pod ruku i razdera se:

- Dragane, gde si!

- Vodi majku kući, daj joj lekove i molim te nemoj je dovoditi pre srede!