Verige

Verige

Bilo da su ogromni sindžir Peraštani razapeli zavetovavši se da očuvaju

svoje zalivske Gospe od Anđela, Škrpjela, Zdravlja, bilo da je porodica Verigo

ostavila pečat na bokeljskom kamenu, tesnac koji spaja dva rajska zaliva

i danas čuva ime svog okova.

Mudri Peraštani svoju odbranu nisu zasnivali samo na verigama.

Napadača su puštali da uđe u grad, u strme lavirintske prolaze

oivičene visokim zidinama kuća, sa kojih su ih lako savladavali,

kada bi već pomislili da su osvojili grad.

Moj okov stvorio je samo vlastiti, ranjivi sluh,

koji poput antena insekata reaguje i na šapat.

Uzalud to znam.

Njime ne upavlja razum, već instikt i besmisleno

prenesena informacija čulnih senzora.

Teško je razvući alke koje uvezuju moje obale,

koje me razdvojiše na pola, naoko radi opstanka,

ne shvatajući taktiku Peraštana.

Teško, ali recept postoji:

smeh sa porodicom i prijateljima, knjiga na usnulim grudima,

točeni Grimbergen boje ćilibara koji nepce miluje tragovima karamela

i oko kojeg lebdi oblak Moodsa u kojem bde ujed zmije i blagost sveca...

I... more.

Razjarena čestica, nabujala sa pomućenih izvora,

potopila je sve moje ovogodišnje staze ka moru.

Sem jedne.

Stefan je otišao na prečac u Boku.

Bez prethodnog plana.

Iznenada.

Nije morao da mi javlja da je stigao.

Nekakvom čudnom, ali i podrazumevajućom vezom,

moje telo potopilo je more baš kada i njega.