Dug mora (Dug moru)

Kada sam na jednu bandu loš, pa onda nekako spletom okolnosti i receptom duše,

na neku drugu stranu dobar, ne birajući to svesno ni za jednu ni za drugu stranu,

muči me to zavređuje li ta dobrota makar ravnotežu oprečnosti.

Možda matematički, čak i etički, al' ni jedan od tih pravaca ne kupuje mir,

koji je ukrao taj momenat kad beah loš,

niti taj dobri tren hrani i smiruje vreme kad to nisam.

Provereno, osim moje porodice,

ono što čini da budem dobar ili makar za jotu bolji no što sam

i ravna klackalicu moje savesti je more.

I to bokeljsko.

Ih more, rekli bi zaliv.

Međutim, njegova obala nešto je veća od trećine ukupne crnogorske obale,

pa ako kvantitet i nije merilo, njegova lekovitost štrči za talas iznad ostalih mora,

kada je moja medicina u pitanju.

So, koju bokeljsko more odvaja od sebe, kao da je lako išta od sebe odvojiti,

para skramu nadutog tela i svesti, koju zapatim bauljajući po kopnu.

Ta apoteka, na kašičicu, a dozom najačeg medikamenta i tempom godišnjeg eliksira,

čuva me do naredne terapije i stvara:

Dug.

Moru.

Sve veći i veći.

Toliki da se vratiti ne može, pa kao i da ga nema,

već se zajam podrazumeva svake godine.

Ove godine se ne videsmo.

More i ja.

Već neskromno gunđam da mi je dužno dozu 2020.

i bojažljivo se mislim da li je berba soli 2019. kvaliteta za pune dve godine.