Briga (Beskraj sadašnjosti)

Pokušao je da je pogleda a da ne pomeri glavu. Bol, u krajvima očiju, koji dodiruje koren nosa, proklizao je do slepočnica, ali je on opstao u nameri da joj jasno ne pokaže brigu dok sedi pored nje, a da opet virne i vidi kako je.

U poluležećem položaju, ona se mučila da zadrži pogled. Kapci su joj povremeno padali kao da trepće usporeno. Taj zaustavljeni položaj oka mutio joj je pogled i izgledalo je kao da će zaspati ili pasti u nesvest.

Nije bio siguran ni da li u trenu, kada su joj oči otvorene, ona njega uopšte vidi svesno. Njen topli plavi trag nestajao je staklasto u izbledelom irisu. Međutim, između talasa koji su je lomili do neprepoznavanja, s teškom mukom, na časak, isijavala je svoj potpuno čist oblik, oštar i sjajan, s jasnom namerom da mu kaže da sve zna, razume i prihvata.

On, naprotiv, nije imao ni tu mrvicu snage, ni da zna, ni da razume, ni da prihvata.

Vreme više nije bilo prijatelj. To što ga je i dalje bilo, nije davalo spokoj, već je ključalo u muku. Muka, koja je zebnju zgusnula u nemoć i poraz, više nikada nije napustila njegov čvor.

Sad hoda uvezan u čvor i vidi se to i izdaleka. Preostalo vreme nije preostalo. Zaključalo se u tom trenu i ostala je samo beskonačna sadašnjost, bez budućnosti.