Zlatno brdo

Sanjam. Šumski put.

Krivuda pored čečara i kleka i izranja na poznati proplanak iz detinjstva,

koji se uliva u široko polje, koje nekad beše livada.

U njemu, neuobičajeno, cveta heljda izmešana s klasjem zrelog žita,

pa sve izgleda kao da su velike pahulje snega prekrile zlatno brdo.

Svi mi smo tu.

Izašli, kao iz nekog žustrog pohoda, u grupi, stigli na cilj i sad opušteni,

ležerno formiramo nepravilan krug.

Pospremamo se kao da ćemo tu večno ostati i okupljamo ko oko ognjišta.

Ali nekako neobavezno, sa saznanjem da to polje jeste naša kuća,

nehajno bez potrebe da se skućimo, organizujemo imanje,

samo bivamo tu, ko na vašaru ili izletu.

Baš kako to samo u snu i može biti,

bez posebne potrebe za razumom s ovoga sveta.

Mene prožima čudesan spokoj.

Ne postoje pitanja, ne postoje odgovori.

Sve je kristalno jasno.

Ne postoji potreba za bilo čim.

Samo smo tu.