Ketman anestezija

- Sudiću ti po srcu, a ne po jeziku!

Deluje ohrabrujuće za nejake. Naoko veliko olakšanje da nam je varanje dozvoljeno radi zaštite. Metarmofozom sopstvenog lika, koja bi trebalo da je uočljiva samo spoljnom svetu, dok naš pravi oblik čuva samo naša istina, pločamo put bez povratka, nesvesni da srce ne možemo sačuvati jezikom, već samo guzicu.

Zašto osećam mučninu u želucu, već posle druge ljute, kao posle prvog nekontrolisanog pijanstva. Kao onda kada misliš da baš ti to možeš da iskontrolišeš, da tačno znaš svoju meru, iako ti svi govore:

- Uspori, nemoj tako brzo, nećeš izdržati do kraja - ne sluteći da to i činim da ne izdržim do kraja.

Kakav li može biti kraj u melodrami ove geografske širine i dužine, koja se vekovima sabija u samo jednu tačku. Nas je već početak osakato, da bismo hramljući polegli nedaleko od njega. Anestezija, kad već tolko smo drčni i optimistični da odbijamo eutanaziju, je li ona istina, laž ili samo trenutni spas?

Tako bih da se ispovraćam i oslobodim tog balasta za moj organizam, ali ne vredi.

Uzalud guram kažiprst do resice, ništa se ne dešava. Tu mučninu ne mogu tako lako da ispovratim. Ona se valja zajedno sa zadahom truleži, koja je nikla u svim mojim porama, zalivana u bašti drveća oklembesenih grana od težine medenih plodova, koji me hrane sve vreme, ali čije korenje pije prvo zlo.

Izlazim iz WC-a neobavljenog posla, dovaćam se još jedne ljute i ovaj put osećaj mučnine nestade.

Znači dve ljute, na moju kilažu, je malo za anesteziju sreće.