O mladosti (Seti se svog detinjstva)

Jedna od poslednjih scena filma "High Sierra", koju je trebalo da snimi Džon Hjuston,

je ona u kojoj Ida Lupino plače. Uprkos uputstvima i oprobanim tehnikama Ida to nikako nije uspevala. Kada se već sva ekipa unervozila, prišao joj je Hemfri Bogart, nežno zagrlio, opustio, nasmejao i potom zaustavio, pogledao u oči i tiho rekao:

- Seti se svog detinjstva...

Nije više morala da "glumi", suze su potopile njene obraze.

Šta je tako magično u tom sećanju, nezavisno od nivoa na skali sreće detinjstva,

što istovremeno u nama žari i osmeh i suze?

Zaustavljenog pogleda u prazno, zamućeni prikaz ispred nas izoštrava se u sliku sećanja i kao da gledamo u staklenu kuglu stare vračare.

Vidimo sebe mlade, naše drage koje nismo videli već dugo,

vidimo kako ispred nas zri gomila vremena.

Gde je tačno granica do koje smo uvereni da nam tek predstoji vreme za sve naše snove i druženja, a nakon koje tek počinjemo da pojmimo prolaznost?

Da li je ta međa urezana vremenom ili događajem?

Kao što je suza eliksir smeše i tuge i sreće, tako nas naše detinjstvo čas priziva, čas odbija od sebe.Pecali se na tu udicu često ili retko, ono bdi u nama sve vreme kao pečat našeg lika.

"Poklanjala si al' si krala

I nevjerna si bila ti...

.

.

.

Jer to je ništa što ja gubim

O mladosti, mladosti."