Krst

Pričala mi je baka, u doba kada još nisam imao ikakve intuicije o Bogu ili nedokazivoj a isplaniranoj kosmičkoj raspodeli, školski učen da verujem dokazima nauke i osporavam ikakvu pomisao o usudu, da Bog svakom da krst koji može da ponese. Da ne treba očajavati i porediti svoj sa tuđim i kleti pravdu kako je neko drugi prošao bolje od nas, mada to svojom dobrotom nikako nije zaslužio.

Ali iksan je proklet, te i kada mu se otvori oko spoznaje da postoji obrazac životne putanje koji se ne može predstaviti jednačinom, ne odustaje od žalbe.

U krajnjem, i kada nam je to jasno, naša kratkovidost nam šapće da je naš krst najveći i najteži. Kako onda stvoriti krug dobrote kada od svog ničiji drugi ne vidimo ili ako i vidimo, ne beležimo?

Postoji li trun šanse da se Gospod nekada preračuna i da zaglavimo u blatu do kolena, nabijeni težinom koju ne možemo da podnesemo?

Posramljeni pogledima bližnjih šlajfujemo u mestu s namerom da istrajemo, al ne ide. Ne mičemo se, samo tonemo sve dublje. Čini nam se da bi bilo dovoljno samo malo pomoći sa strane, iskra koju bi stvorio dodir tuđeg krsta, da nas pogura.

Ali kako, kada mi bauljamo slepi jedni oko drugih, ne uspevajući da ostvarimo spasonosni kontakt između nas.