Vrata sivila (Dorian Gray)

Budemo li ikada toliko sami da se ohrabrimo da posumnjamo u sebe

ili i tada kada nema nikog pored nas, igramo predstavu sa svojim zamišljenim likom?

U tragovima svesti mi jedini imamo moć da vidimo potpunu istinu o nama.

Pogled u svoj bezdan, u sopstvenu senku koja nam se možda ne bi dopala,

klizi ka granici sa koje nema povratka.

Zato ni ne gledamo tako duboko.

Ogledamo se na površini, u svom umišljenom egu i on nas prati dovoljno blizu,

da ne budemo uistinu sami, da bi posumnjali.

S vremena na vreme opomenuti od bližnjih i okoline, gledamo ga ispod oka.

Dobro, ima tu svašta da se doda, zameri: ugojio sam se, ne vodim računa baš,

prekjuče sam bio prek i neki dan gord, ne nisam bio sebičan ili jesam,

ali ako sam im rekao, mada nisam morao,

a mogao sam i da prećutim, učinim sam...

Nije to ni skrama.

Niti smemo da je zagrebemo.

Valjda je i bolje što je tako.

Pitanje je da li bi ta istina o nama pomogla da budemo bolji ili bi nas porazila.

Ja gledam: lep sam, pametan i dobar.

Vi gledate: tja, ne baš sasvim.

Bezdan čuva utvaru u sebi.

Srećno nam bilo.