Sunce u sobi (Lile)

Pre nego li klisne ispod horizonta, sunce proviri u našu sobu na zapadu Istočne kapije.

U početku lagano i postepeno, kao da će tu zauvek ostati.

Gurka se i namešta, opipava prazno mesto pored nas na ugaonoj garnituri.

Potom se sjuri jako i naglo, kao da užurbano nešto traži po stanu,

optrči svaki dostupan ćošak u trenu, silovito, te nas napušta tiho,

poput hobotnice koja se oprezno povlači u svoju jazbinu,

gledajući nas sve vreme u oči, dok nestaje u njoj.

Divno je kad čovek ume da bude sunce.

Da tako bane, s ko zna koje bande, iznenada, kada ga nikako ne očekujete.

Ni ne stignete da se snađete, on se zadrži tek toliko da vas obasja svojom svetlošću i ode.

Može li nas više išta iznenaditi, u doba multimedijalne konekcije

i permanentnog zapisa koordinata kretanja i interesovanja?

Luta li ulicama još poneki zaboravljeni rođak ili prijatelj,

koji se, eto tako u trenu, bez najave, odluči da svrati samo da vas vidi nakratko?

Postoji li želja u nama da izbrišemo sve podsetnike i kalendare

i snaga da zakoračimo u dan koji neće biti najavljen i isplaniran?