Bes-misao

- Čovek je socijalno biće.

Da li ta neophodna socijalnost u čoveku ima jedinicu mere, odnosno granicu izraženu u dovoljnom broju ljudi da se ostvari definicija? Da li smo socijalno biće ako željeno taj broj nije veći od broja prstiju na ruci i postoji li tako, osim minimuma i maksimum, koji kada se prevaziđe gubi smisao društvenog bića, preliva taj okvir i u potpunosti ga obesmišljava, te ima manju meru/vrednost socijalnosti, nego što je ima čovek na pustom ostrvu?

Momo, reče jednom, da je podnošljiva dimenzija gradskog trga određena veličinom ljudskog koraka, poput trgova u starim primorskim mestima.

Nije li tako određena i zapremina naše društvene sfere, veličinom ljudskog duha, te je možeš popuniti sa više ili manje ljudi.

Socijalnost u nama ište druženje, slabost udruživanje.

Druženje nikako nije broj, udruživanje nesumnjivo jeste.

Ostrvo i na njemu svetionik.

Ili?

Ostrvo i na njemu drvo.

Ispod drveta kamen.

Koja staza spasava nas i naše najdraže, ona koja se nudi našim ušuškanim tabanima, popločana, ili ona čiju putanju stvorismo dok hodasmo bez putokaza, bosi?