Smoke On The Water

Ne tako davno, svega par decenija, u tv emisijama koje su bile u formi debate, odnosno gde je voditelj sa više gostiju razgovarao o filmu, književnosti, slikarstvu, umetnosti uopšte, bilo je uobičajeno da se puši. Oblak dima lelujao je poput izgovorenih reči između voditelja i gostiju.

Zamislite danas. Na stočićima pored fotelja gostiju, pepeljare pune opušaka. Voditelja, koji praveći dramsku pauzu usred pitanja, ispušta dim uzdignute brade, puštajući ga da lagano obgrli gosta i prosledi upitnik.

Sramotno. Već osećam stid čestitih od pomisli da je moguće gledati takvu nepristojnost.

Danas.

Onda, gledam neki film i u jednoj sceni sede muškarac i žena, na barskim stolicama pored šanka. Poluokrenuti jedno prema drugom, dodiruju im se kolena i laktovi na šanku, gestikuliraju i unose se jedno drugom u lice. Bar pun, scena komotno može da se preslika i umnoži.

Tako još danas, odnosno već juče, a sutra?

Da li bi sutra ova scena bila sramna i nepristojna, tačnije da li bi bilo politički nekorektno, društveno neodgovorno, prikazati tu istu scenu, a da to dvoje nisu razmaknuti na odstojanje od makar metar i po, s maskama na licu i rukavicama na rukama?

Sve popularnije puštanje brada i brkova izgubiće smisao, žene će uštedeti na manikiru i ružu, a mi, kojima je slon nagazio na jedno uvo, izgubićemo moć da reči koje ne čujemo, prepoznajemo.

Celodnevni maskenbal.

Lagano, bez da imate brata blizanca, prijatelj će moći da vas zameni na sastanku.

Ako bi se odlučilo/naredilo da i vizir bude deo neophodne zaštitne opreme, samo bi nam cevčica nedostajala, da mirno zaronimo u besmisao.

Slutim da će jedno od narednih globalnih pravila biti da je vlasnik dužan da nosi masku sa printom svoga lica, radi prepoznavanja ili će ionako biti svejedno, nakon čipovanja.