Crna kutija

Kutija koja beleži događaje, pa nakon svega, nakon svih rašomonskih predstava učesnika i posmatrača, samo prikazuje ono što je zabeležila, nama se negde zagubila, ko zna koji put, te mi nanovo nastavljamo dalje, bez jasne informacije i pamćenja, pa ni nauka za naredni let, šta nam se to desilo.

Možda ni ne možemo da je pronađemo po imenu (crna), vodeći se poreklom i značenjem, a u zbilji je sasvim druge boje ili mi pripadamo soju koji radije osluškuje kakafonije svetine koje se mogu lako zaboraviti, uprkos prlici da nešto naučimo tako što ćemo pre toga nešto i upamtiti.

Ne sećam se početka.

Ne pamtim plutanje svoje, ni paranje nepca vazduhom, ni sopstvenog plača.

Sećanja su mi vremenski zbrkana. Ispreturana.

Kada ih dozivam zbunjuje me vremenska linija.

Ono što se evidentno dogodilo na toj traci kasnije, u mojim sećanjima postavljeno je ispred i obrnuto. Ta vremenska nit skriva se od mog razuma toliko vešto da ponekad nisam ni siguran da li su sećanja stvarna ili lukavo preslikana iz mojih snova.

Ako već ne pamtim početak, hoću li prepoznati kraj?