Labudova pesma

Čovek pokušava da i u najgorim trenucima koji ga pogode pronađe nešto dobro, pa i onda kada više niko ne polaže nadu u njega, sebi za utehu govori - ko zna zašto je to dobro.

Nizašto.

Tako i sa ovim iznenadnim sićušnim otrovom. Te očisti se planeta zbog zastoja prljavih tehnologija, konačno kao u prošlom veku porodicama svaki dan postade Nedeljni ručak, usporismo besmislenu jurnjavu života, zastadosmo, dobismo priliku da se opametimo, te neće više ništa biti isto.

Ako i neće, sumnjam da će točak igru okrenuti na bolje. Privremeno pročišćenje više liči na labudovu pesmu.

Smer, u koji će nas pogurati posledice ove imitacije potopa, put je konačnog otuđenja, koje rađa autoritet van nas, ali koji smo odgojili sami.

Tek sada oplodiće se virtuelni svet. Druženje, obavljanje posla, administracija, kultura, umetnost, sve će ubrzano i brže od plana za nas i naše vizije i spremnosti, početi da teži beskontaktnom odnosu.

Suludo, mada sama reč odnos menja značenje veze, korelacije, uporedivosti, korespodencije, odnos takođe priziva bliskost i dodir. Da li će ga stvarno zameniti SF naprava, koja će u našim mozgovima simulirati (lagati) čula, da se on desio iako nije?

Hoće li naša deca čežnjivo prepričavati našim unucima, kako je dodir nekada bio poželjan i uobičajen i hoće li ih naši unuci gledati podrugljivo u čudu, baš kao oni nas dok im objašnjavamo da smo odrasli bez kompjutera i interneta?