Bela rada
Sve vreme mu se motalo po glavi da se uzalud obrijao. Rano je pobeleo i dok se spremao, pomislio je da ipak može, makar malo, prikriti godine ukoliko ukloni tu drtavu grivu s lica, ne razmišljajući da će ga svakako prekriti maskom.
Tek posle nešto više od desetak koraka, uvide da njega ne odaje ni seda glava, ni izborano lice, već teški korak. Mislio je da ima jasnu predstavu svoje figure koja se ponosno otimala navršenim godinama, te u prvi mah ni ne prepozna svoj odraz u izlogu marketa u suterenu. Shvativši da ga prati sve vreme, brecnu se kad ugleda tromog starca. Pokušao je da se ispravi i uskladi korak, ali njegova leđa kao da su zarobile nevidljive sajle i ma koliko se trudio nije uspevao da uhvati ritam.
Neočekivani napor potopio je čitavo njegovo telo i on oseti znoj kako mu se sliva s čela sve do lepljive maske. Mahinalno desnom rukom protrlja hladno čelo i samo ga razmaza rukavicom od tanke i providne plastike. Nije hteo da paniči, al mu bi jasno da sada ne samo da izgleda staro, već i bolesno.
On je stanovao u soliteru na brdu i prozor njegove dnevne sobe kraičkom okna gledao je u krov njene zgrade. Praktično komšiluk. Tebalo je samo da se spusti pažljivo niz strmu stazu koja je vijugala između visokih četinara, pređe ulicu i dugački parking, ali se njemu činilo kao maraton.
Ispred glavnog ulaza bilo je parkirano vozilo hitne pomoći i policijski auto, te reši da u zgradu uđe sa druge strane, kroz dvorište. Lift se spuštao ka prizemlju i on s mukom ubrza do stepenšta. Osećao je nemir, ne zbog toga hoće li ga odmah poznati bez brade, koliko zbog toga što je nesvesno, stiskajući levu šaku, zgužvao bele rade koje je nabrao ispod četinara.
Četvrti sprat. Ne pamti kad se poslednji put popeo ovako visoko, bez lifta. Stao je ispred vrata sa brojem 32, spustio masku ispod brade i ruke na kolena, te duboko izdahnuo nekoliko puta. Levu ruku gurnu iza leđa, pre nego što zazvoni. U glavi mu se vrtela čestitka, bez krupnih reči, izgovoriće samo:
- Srećan rođendan Draga.
Znao je da joj treba nešto vremena, da ustane, prođe kroz hodnik i otvori mu, ali tek sada oseti nelagodu koju mu je stvarala slika hitne pomoći na parkingu i čekanje mu se učini kao večnost. Nervozno iscepa rukavice dok je pokušavao da ih skine što pre i vlažnim rukama istrlja lice, kao da se umiva. Od umora ili znoja u očima zamanta mu se i skoro pade na kolena. U poslednjem trenu zadrža se laktovima o gelender i tek tada oseti slabost, gledajući s podesta stepeništa kroz svetlarnik. Kola hitne pomoći više nisu bila na parkingu. Srce je ubrzalo svoj krug i njemu se učini da ga oseća u grlu i ma koliko otvarao usta, behu mala da udahnu vazduh. Tonuo je kao utopljenik s kamenom oko vrata.
Prizva ga zujanje lifta, koji se približavao i on se konačno uspravi i umiri. Napravi korak nazad, ka broju 32 i taman kad podiže ruku da ponovo zazvoni, vrata se otvoriše.
Ona izađe iz lifta pognute glave, preturajući po torbi, izvadi ključ i prođe pored njega, stvarno ne prepoznavši ga. Dok je otključavala, okrenu se i pogleda ga u oči. Nasmeja se i reče:
- Mladiću, poranili ste danas. Jeste li za kafu i parče torte?
EndFragment