Sloboda misli (V.Popeye -Ova soba je moj karantin...-)

Nisam potpuno siguran koja je nedelja, kamoli dan.

Ne nedostaje nam ništa.

Imamo svega, osim slobode.

Naja se ušuškala u delu ugaone naspram TV-a, moj mlađi sin iznad nje, prućio se po obodu garniture. Stariji leži na tepihu, oslonjene glave na jastuk i garnituru. Ja sam u ćošku, upravno na komodu sa TV-om. Levu ruku držim na listu Najine noge, desnu na svojim grudima, sve sa daljinskim.

Gledamo zajedno, komentarišemo u glas i smejemo se.

Zarobljeni. Danima.

Na slobodi mučio bih se mislima na koji način i šta mi je sve potrebno da dostignem baš ovaj Eldorado, makar kratko vreme. Ovaj isti, u kojem sam ne znam koju nedelju, kamoli dan.

Potpuno zbunjujuće. Uvek sam mislio da je čoveku sloboda najpreča. Sve ostale životne nedostatke nekako uspeva da preživi, ali da ga nedostatak slobode urušava, možda ne trenutno i odmah vidno, ali fatalno bez izuzetka.

Sramota me da priznam, ne osećam potrebu za slobodom koraka.

Sit sam i zadovoljan. Misli su samo moje.

Oči i ruke pune su mi Voljene.

Sebično sam miran, svi su mi na oku.

Ne razmišljam o neizvesnoj budućnosti i kako rešiti njene probleme.

Prvi put u životu živim sadašnjost.