Nevidljivi

- Čudan je, samo je rđav - izgovori joj sestra, mada je nije ni pitala za mišljenje, sem što u očima nije uspela da sakrije misao kakav li prvi utisak njen izabranik ostavlja.

Već samo koje brdo dalje sestrino zapažanje moglo bi da izazove ozbiljan nesporazum. Srećom, na ovom zlatnom brdu, i ona, koja ga je odavno napustila, znala je da čudan znači lep, a rđav mršav.

Jezik je osetljiviji od nas samih i ako ga ne negujemo, kroz vreme on zakržlja i nisam siguran da li se to desi prvo njemu ili našim mislima. Svakako dolazimo do dva vezana trenutka, nezavisno koji je mlađi, a koji stariji:

nedostaju nam reči da iskažemo svoje misli i nedostaju nam misli, jer za njih u nama ne postoje reči koje bi ih opisale.

Postajemo ubogi i rečima i mislima i tada ne postoji blago koje može da nas zadovolji. Prelivamo ga u stomake i oči, oglašavamo to naše presito stanje, puštamo ga svuda oko nas i osluškujemo očekivani odziv divljenja okoline i on stvarno leti svuda ka nama.

Uzalud.

Sitost koju ta zadovoljština izaziva, traje kratko i plitko.

Usmena komunikacija svodi se na puštanje samoglasnika, ona koja se prenosi putem zapisa svodi se na video-audio poruke direktno u mozak. Više ni ne morate da znate da čitate. Primate i prosleđujete nasumice, jednosmerno.

Okidamo strele od nas u vakum. Nestaju zauvek, bez logičnog odziva koji bi vajao naše zajedničke misli.

Svi skupa jedni drugima postajemo nevidljivi.