Olka (sećanje)

Ceo naš život je sećanje. Neuhvatljiva sadašnjost svakim trenom uliva se u prošlost.

Kako onda uhvatiti taj trenutak večne sreće u momentu dok nam se dešava?

Kako usporiti toliko da budemo svesni trena i u njemu uživamo tada, a ne onda kada ga se sećamo i to ne blisko, već onda kada je on odavno prošao?

Moguće da baš pijanstvo, kao usporeni film, deluje na naš mozak tako da usporava i misli i pokrete, do te mere da se vreme rasteže do one granice koja nam pruža da tren osetimo. Dolivamo misleći da će se taj tren razvući do neslućenih dimenzija, da će nam dati moć da sekunde u noći pretvorimo.

Sekund u realnom vremenu razvučen u pjanim mislima leškari ispred naših očiju, levitira kao da je večnost. Gledamo ga, ne znamo šta bismo s njim. U pomućenim mislima mogućnost da tren ne prolazi, izaziva mučnu prazninu.

Iznenadni gubitak svesti, kao kod ronioca koji izgubi poslednje zrno daha, vraća nas s bolom u omamljeno telo.

Da li je to opravdanje svih pijanstava ili svako ima svoje jedinstveno?

Činilo mi se, čak, da sam u nepodnošljivim situacijama uspevao da ubrzam vreme, ali nikada nisam uspeo da usporim tren koji me je činio sretnim. Ne znam ni da li bih i bio sretan da ga mogu usporiti, držati ga na dlanu sa osećanjem da se baš sada dešava.

Ono u šta sam siguran da sećanje na moju baka Olku uvek u meni izaziva osećaj sreće, iako ne mogu da je dodirnem, kažem šta osećam i koliko sam joj zahvalan.

***

Iza šiški, koje sam te godine pustio, prvi put posle mnogo vremena, krio sam svoje suve oči. Nisam plakao i nije mi bilo jasno zbog čega nisam, al jednostavno nisam. Samo sam osećao grč u stomaku i beskonačnu prazninu u mislima.

Olku smo sahranili pored njenog Vladislava. Čekao je čitavih pedeset godina.